Aleksandar Nakić

Vraćao sam se iz protestne šetnje u večeri u kojoj smo obeležili 11 meseci od pada nadstrešnice. Po kiši koja je planirala još malo da zamrači tih par depresivnih dana. Više ljudi je, ipak, čini mi se, šetalo u tržnom centru u blizini naše povorke. Utrčao sam da kupim upaljač, a tamo su, pod veštačkim […]

On godinama igra Davida. Sam protiv svih: opozicije, stranaca, tajkuna, izdajnika. On – mali, ranjivi, pravedni. Oni – veliki, zli, moćni. Samo, problem je što to nije tačno. On i njegova kamarila nisu David, oni su Golijat. Onaj najgori: umorni, dekadentni, osioni i sit svega osim vlasti. Ali paradoksalno, u jednoj stvari je ovog puta […]

“Neki ljudi vide stvari kakve jesu i pitaju se: ‘Zašto?’ Ja sanjam o stvarima koje nikada nisu bile i pitam: ‘Zašto da ne?’“ Reči Bobija Kenedija koje mi godinama odzvanjaju u glavi. Razumeo sam šta je mislio kada ih je izgovarao i sa kojim ciljem, ali…  U našem društvu, u kom smo svi odavno odustali […]

Te 1997. godine imao sam 12 godina i prvi put u svom životu sam glasao – olovkom koju su mi vrlo rado ustupili moji duboko razočarani roditelji. 88 dana su pre toga stajali su na kiši i snegu sa stotinama hiljada ljudi na, do tada najvećim studentskim i građanskim protestima, izborivši se za oslobođenje 13 lokalnih samouprava, nakon čega je sujeta opozicionih političara i […]

Ne obraćam se ovim tekstom studentima. Oni znaju šta rade. Obraćam se svima ostalima i sebi. Ovi redovi su proizvod misli glave koja je, kao i mnoge druge, bila zbunjena u periodu nakon protesta u Beogradu. Perioda u kom se dogodilo dosta toga i puno ničega. U periodu zatišja pred neki novi početak. Ili pred […]

Tog 15. marta 2003. gledajući masu ljudi koja je ispraćala Zorana Đinđića ka Aleji velikana, u prenosu koji je, zadržavajući suze prenosila Bojana Lekić – novinarka koja ga je toliko puta ranije opravdano kritikovala i preispitivala, često sedeći naspram njega u emisijama u kojima se on branio, a ona kao i svaki istraživački novinar ispitivala, […]

Tog jutra trebalo je da krenem ka Beogradu na najavljeni skup na Slaviji. Nevoljno, prehlađen, bez saputnika, bez jasnog cilja, uz savete da možda i ne moram da idem – jer su već krenuli da hapse ljude. Ipak, nešto mi je govorilo da ne smem to da propustim i da će posle 10 godina sličnih […]

Zamislite da vam neko kaže: „Sve što ste ikada doživeli – svaki trenutak vašeg života, svaki izbor, svaka radost i svaka patnja – ponavljaće se beskonačno puta. Sve što sada radite, radićete opet i opet, zauvek.“ Upravo je to suština Ničeovog mita o večnom vraćanju – koncepta po kom se čitav kosmos, sa svim svojim […]

Na pitanje – „šta da radimo i da li i za koga da glasamo“ čak ni na dan prethodnih izbora nisam imao jasan odgovor. Ipak, glasao sam jer Niš volim više od sopstvene intuicije. U danima i mesecima posle nije nam mnogo stvari jasnije, lutamo svi zajedno, građani, opozicija. I možda bismo lakše podneli lutanje kad bismo znali šta nam je krajnji cilj.

“Izgubili su izbore, ali nema šanse da nam daju pobedu.” Ovako je započeo i završio analizu izbora u Nišu jedan dobar majstor, još bolji čovek, prijatelj. I to je to. To je kraj te priče. Kraj mogućnosti da ovaj grad proba, samo proba, da bude tihi plamen slobode ostatku Srbije. I možda još važnije – da njegova deca, kao i beogradska, imaju besplatne udžbenike. Ne, to je kraj. Sad će letovanja, evropsko prvenstvo u fudbalu, probali smo – nisu dali, će istrpimo. Pokušao sam da mu objasnim zašto ne moramo, ali i njemu i samom sebi sam zvučao previše ostrašćeno.

Postoji taj jedan prećutni stav dela građana ove zemlje koji kao da kaže: dobro, ako vam je toliko stalo do vlasti – vladajte. Ako ćete da lažete na svim svojim televizijama – okej lažite svoje biračko telo, mi ionako znamo istinu. Ako ćete da kradete izbore – okej punite te kutije lažnim listićima, mi ćemo ionako da pošaljemo našu decu u inostranstvo. Radite šta hoćete, ako vam je baš toliko stalo. Samo nam ne dirajte našu udobnost, naša mala putovanja i uživanja, naše porodice i brzi internet.