O revoluciji

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

On godinama igra Davida. Sam protiv svih: opozicije, stranaca, tajkuna, izdajnika. On – mali, ranjivi, pravedni. Oni – veliki, zli, moćni. Samo, problem je što to nije tačno. On i njegova kamarila nisu David, oni su Golijat. Onaj najgori: umorni, dekadentni, osioni i sit svega osim vlasti. Ali paradoksalno, u jednoj stvari je ovog puta u pravu: zaista su svi protiv njega. Ne opozicija, ne imaginarni neprijatelji, nego narod. Najveća snaga ovog društva.

U istoriji su ljudi izlazili na ulice da bi menjali svet. U Francuskoj – da bi oborili monarhiju i dobili slobodu. U Rusiji – da bi seljaci dobili zemlju, a radnici fabrike. U Americi – da bi kolonisti postali nezavisni. U arapskim zemljama – da bi tiranija pala. A u Srbiji 2025?

Na ulice izlazimo tražeći da se poštuje ustav. Da se ne kradu izbori. Da policija štiti građane, a ne kriminalce. Da sudovi presuđuju po zakonu, a ne po naređenju. Da mediji prestanu da izgovaraju najgore laži. To je naša revolucija – revolucija minimuma. Revolucija normalnosti.

Upravo zato je ona istorijski posebna: u zemlji gde se sve oduvek menjalo kroz rušenje i haos, sada je najveća pobuna – čuvanje poretka. Najsubverzivnija ideja danas glasi: neka država radi ono zbog čega postoji.

Prve večeri u Nišu, posle teških scena u kojima su kriminalci pod zaštitom policije napali građane, bilo nas je stotinak na ulici. Ljubav i razumevanje od pre par meseci pretvorili su se u gnev. Jer teško je gledati ono što smo svi znali: da su dileri, reketaši i perači prljavog novca ljudi sistema – danju zidaju zgrade i otvaraju bistroe, noću napadaju ljude – zaštićeni od države i policije. Redari koji su do juče upozoravali da ne gazimo travu, sada su u prvim redovima uzvikivali poruke besa predsedniku koji je preko svojih lokalnih marioneta pokrao izbore Nišlijama, a godinu dana kasnije iste te Nišlije nazvao „ustašama“.

Te večeri linija koju je formirala žandarmerija više nije bila metaforična. Sa jedne strane bio je tračak svetlosti, sa druge potpuni mrak. Sa jedne neizvesna budućnost, sa druge definitivni kraj. Sa jedne mladost, sa druge prošlost. Sa jedne slatka neudobnost i umor, sa druge neprijatna udobnost i stid.

Druge večeri bio sam u prvom redu sa rupturom meniskusa, pored mene Dejan, programer sa diskus hernijom. Podignutih ruku u nemogućem zadatku da probijemo kordon. Dva čoveka kojima to „ne treba u životu“, okruženi sa još stotinak sličnih duša – običnih ljudi, ranjivih, ali odlučnih. Treće večeri Dejan je priveden – i ubrzo pušten. Sve tri večeri, pored svega, obeležili su smeh i optimizam. Osećaj da ipak dolazi nešto novo.

Jer ova revolucija nije rušenje – ona je prelazak iz apatije u buđenje, iz straha u hrabrost, iz privatnog nezadovoljstva u javnu akciju. Iz besa u smeh. Ova revolucija ne znači krv i kamenice, nego promenu mentaliteta – ljudi više ne pristaju i biće ih sve više.

David nikada ne bi mogao da pobedi Golijata da je prihvatio borbu mačem. On pobeđuje samo zato što bira drugačije oružje: praćku, kamen, preciznost. Građani ne mogu da pobede vlast ako igraju po njenim pravilima – u njenim medijima, na njenim sudovima, u njenim institucijama. Tu su unapred poraženi i osudjeni . Kada stotine ili hiljade obicnih ljudi, ranjivih i nesavršenih, na ulici, uporno i odlučno stoje zajedno i odbijaju da se povuku, danima i mesecima – to je snaga koju ništa ne može da pobedi. Jer kada se ljudi jednom probude- nema tog kordona koji može da ih zaustavi. 

Treba ponosno reći – ovo jeste revolucija. Revolucija duha u kojoj se narod probudio. Revolucija u kojoj probudjeni narod više ne traži tudju državu, već vraća svoju.