O normalnosti

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

U Srbiji se vlast održava tako što proizvodi haos, a zatim se nudi kao jedina normalna alternativa. I dok nam iz dana u dan pomeraju granice prihvatljivog, mi se, gotovo instinktivno, trudimo da ostanemo normalni.

Često čujemo rečenicu da smo „nenormalan narod koji ne zaslužuje ništa bolje“. Ona zvuči kao cinična dosetka, ali zapravo otkriva nešto opasnije: dugogodišnje ubeđivanje građana da je nenormalnost naše prirodno stanje, a normalnost luksuz koji ne zaslužujemo. U zemlji preopterećenoj traumama, ratovima i ekonomskim slomovima, takva poruka lako postaje političko oruđe. Tako se stvara društvo koje pristaje na ono što bi u uređenim državama bilo nezamislivo.

A istina je potpuno drugačija.

Mi nismo nenormalan narod. Sve što nam se dešavalo nije odraz našeg karaktera, nego posledica dugotrajnog izlaganja nenormalnim okolnostima. Ljudi su pristajali na mnogo toga ne zato što nisu videli problem, već zato što su želeli da prežive. Želeli su makar privid normalnog života: posao, školu, putovanja, kafu s prijateljima, jedan jedini dan bez loših vesti.

Jedan od moja tri kuma je kao dete izbegao iz Bosne. Proteran iz kuće svoje bake i deke, jedva je izvukao živu glavu. Da bi zalečio traumu, njegovi roditelji su ga poslali u grčku hraniteljsku porodicu – za program namenjen deci iz Bosne za koji mnogi od nas nikada nisu čuli. Po povratku, u novom gradu, našao je snage da nastavi svoje detinjstvo koliko god je moguće normalno.

Drugi kum je dete vojnog pilota iz Lučana i majke iz Zadra. Rat ih je zatekao u Mostaru, deo porodice pobegao je u Crnu Goru, a oni su utočište pronašli u Nišu – gradu sa kojim do tada nisu imali bilo kakve veze. Danas živi u Americi i svoje divne sestriće, nažalost, viđa jednom godišnje.

Treći je odrastao sa bakom na selu, zato što su mu roditelji početkom devedesetih otišli u inostranstvo u potrazi za boljim životom za njega, iz sredine koja je tada, kao i danas, bila potpuno zapostavljena. Sada živi sjajan život u Evropi, ali svaki odmor i dalje koristi da se vrati na selo, pazeći na baku koja ga je odgajala.

Moja majka i ja smo ’99. dočekali prve bombe u komšijskom podrumu. Sestra je bila na drugom kontinentu, a otac van zemlje. Tada sam prvi put pomislio da možda nikada više nećemo biti zajedno u istoj prostoriji.

Mi smo zemlja milion ovakvih sudbina. Svaka od njih svedoči o istoj stvari: u društvu naviknutom na takvu realnost nije teško manipulisati time šta je normalno, a šta nije.

Filozof Žorž Kangilem tvrdi da normalnost nije činjenica, nego odluka. U zemljama sa slabim institucijama odluku donose oni koji imaju moć da preoblikuju realnost. U Srbiji te odluke decenijama donose strukture koje opstaju na stalnom pomeranju granica normalnog.

Zato je 22. novembar prošle godine bio prelomni trenutak. Kada su studenti Fakulteta dramskih umetnosti, umesto dijaloga, dobili fizički napad falangi vladajuće partije — desilo se nešto što vlast nije očekivala. Čitavo društvo je u tim mladim ljudima odjednom prepoznalo sebe. Njihovo dostojanstvo probudilo je potrebu za normalnošću širom zemlje.

Iz upornog pogleda Andreja Tanka koje je pružalo otpor razjarenom naprednjačkom buldogu.
Iz osmeha Mine Leonijević, dovoljnog da zauvek utiša lažnog „studenta“ i njemu slične.
Iz suza Nade Jovanović ispred crkve u Minhenu na putu ka Briselu.

Iz lica hiljada studenata koji su mesecima kasnije stajali uspravno, hodali, ćutali, smejali se, disali zajedno.

Da, danas su studenti ponovo u klupama, a većina ljudi vratila se svojim rutinama. To je očekivano i normalno. Normalno je i što smo umorni, što želimo da se vratimo svojim životima. Kako da vam kažem – to je zato što smo normalni. I griža savesti zbog toga – potpuno je normalna. Ali nije opravdana.

Ovo je talas nenasilnog otpora koji neće nestati.

Svaki dan u kojem odbijamo da prihvatimo nasilje, laž i poniženje kao nešto normalno možda je mali, ali važan korak. A ako je normalnost, kako kaže Kangilem, odluka, onda je ova naša odluka izuzetno važna. Ako se nje odreknemo, vraćamo se u igru koju ne možemo da dobijemo – u takmičenje u nenormalnosti koje traje sve ove godine.

Nenasilni pokreti dugo deluju kao da ne postižu ništa, dok se „odjednom“ sve ne promeni. Njihova snaga leži u istrajnosti koja menja društvenu klimu, u povezivanju ljudi, u vraćanju poverenja da pristojnost nije naivnost, nego civilizacijski standard.

Normalnost, ona prava, sada je naš jasan cilj. Istovremeno je i ogledalo drugoj strani: ogledalo u kojem se jasno vidi sve što su radili i sve što i dalje rade.

Zato će pokušati da ga razbiju.
Zato će pokušati da nas ubede da ga ne gledamo.

Ali mi smo odluku o tome šta je stvarno normalno već doneli.
I niko više to ne može da nam oduzme — osim nas samih.