Tumač znakovnog jezika – pomoć koja često nedostaje, a mnogo znači – od danas i u Gradskoj kući

„Ja nisam samo tumač, ja sam i dete gluvih roditelja i prvo sam naučila znakovni, pa posle govorni jezik“, kaže Marija Krstić, tumač glasovnog jezika Srbije koja će od danas prevoditi gluvima i nagluvima dešavanja iz Gradske kuće u Nišu. Kaže da ima malo tumača, a većina dolazi iz porodica gluvih. U Nišu ima 400 registrovanih članova Udruženja gluvih i nagluvih, što nije konačan broj onih koji imaju problema sa sluhom, a još nema zvaničnog registra koliko ljudi oštećenog sluha ima u Srbiji.

Prvi korak ka boljem i lakšem životu gluvih i nagluvih ljudi, koji često imaju problema u komunikaciji u zvaničnim institucijama, počeo je iz Gradske kuće. Od danas će Marija Krstić prevoditi konferencije za medije i druga dešavanja, a kako kaže do saradnje je došlo idejom iz gradske strukture.

Rođena sam u porodici gluvih. Čak 80, 90% tumača dolazi iz porodica gluvih jer je to nama prirodan jezik i lakše nam je da komuniciramo i razumemo potrebe jer su malo drugačije potrebe i želje nego drugih grupa. Ovo iskustvo je malo zbunjujuće, prvi put je. Nadamo se da će praksa i iskustvo biti bolje. Mnogo je važno da mogu naši građani koji su oštećeni sluha, gluvi i nagluvi, dobiju informacije, da budu u toku dešavanja u gradu, šta grad nudi, koje su mogućnosti, da dobiju informacije kao svi čujući – kaže Marija Krstić.

Ona nije jedini tumač u Nišu, svakodnevno taj posao radi i Natalija Popović i njih dve se bore za bolji položaj gluvih i nagluvih.

Dete gluvih roditelja prvo nauči znakovni, pa govorni jezik

Marija Krstić nije samo tumač, ona je i koda (CODA – Child of Deaf Adult, prim. aut.).

Ja sam prvo naučila znakovni, pa posle govorni. Rođena sam u porodici gluvih. Čak 80, 90% tumača dolazi iz porodica gluvih jer je to nama prirodan jezik i lakše nam je da komuniciramo i razumemo potrebe jer su malo drugačije potrebe i želje nego drugih grupa – kaže Marija Krstić.

U Srbiji ne postoji zvaničan registar gluvih i nagluvih, ali prema nekim podacima Vlade, 5 do 6% stanovništva su ljudi oštećenog sluha.

Sada se radi na zvaničnom registru. U Nišu imamo 400 registrovanih članova, ali imamo mnoge koji nisu registrovani. Niš radi do Prokuplja, Svrljiga i u Niš dolaze i ljudi sa Kosova, mi ih vodimo i prevodimo. Gluvim ljudima to mnogo znači jer se osećaju uključeni u svakodnevni rad, ovako su isključeni. Ako nema titla, moraju da pitaju, traže informacije u pisanoj formi na netu, da menjaju programe. Mnogima je težak i dug put, mnogi i odustanu – kaže Marija Krstić.

Teško se razumeju jug Srbije i Vojvodina

Kada bi neko želeo da nauči znakovni jezik, trebalo bi mu za to oko 4 meseca, kaže Marija Krstić.

Mogu da nas pronađu, ali nažalost, mnogo je malo zainteresovanih. Znakovni je isti kao govorni, menja se vremenom. Drugačiji su dijalekti, Vojvodina i jug slabo se sporazumevaju. Mora jezik da se koristi stalno kako bi ispratio promene – dodaje ona.

Bilo bi lakše kada bi institucije imali prevodioca.

I tu je problem, ne samo ko želi, već koliko će koristiti taj jezik do sledećeg ko dolazi i zatreba mu pomoć – ističe Marija Krstić.

Razvoj tehnologije mnogo pomaže gluvima i nagluvima.

To koriste samo mladi. Kao i čujući, stariji su daleko od tehnologije. Mladi koriste stalno, kada tumač nije dostupan, oni napišu poruku pa pokažu, navikli su da se snalaze i da se bore. I zato im treba pomoći – dodaje Marija Krstić.

Prema podacima Saveza gluvih Srbije, važan segment u znakovnim jezicima je daktilologija, odnosno ručni alfabet.

On može biti jednoručni, dvoručni i kombinovani. U Srbiji se koristi kombinovani ručni alfabet, u kome su slova prikazana različitim položajem prstiju jedne ili obe ruke.

Znakovni jezik nema pisanu formu.