Šta da radite kad pronađete 40.000 tela sahranjenih ispod kuće
Osmog januara 1996. godine, majka troje dece Mersed Guimaraeš dos Anjos gledala je nestrpljivo kako graditelji otpočinju radove na proširenju njene kuće iz 1866. godine.
To je prvi dom koji je imala, u lučkoj oblasti Rija de Žaneira pošto joj se šest godina štednje konačno isplatilo.
Ali u roku od nekoliko sati, renoviranje je iznedrilo nešto potpuno neočekivano: kosti.
Radnici su pretpostavili da pripadaju životinjama, ali Mersed nije bila uverena u to.
Prosejavajući krš, pronašla je kompletan niz zuba odrasle osobe.
„Rekla sam građevinskom radniku: ‘Ovo nije od psa – ovo je od čoveka’“, kaže Mersed za BBC njuz Brazil.
„On se prekrstio.“
Nekoliko trenutaka kasnije, Mersed je iskopala manji niz.
„Rekla sam mu: ‘Ovo su zubi deteta.’ Tad je počeo da plače. Svi su se ukopali u mestu.“
Kako je još kostiju isplivalo na površinu, a mnoge od njih su bile slomljene, Mersed je počela da ih sakuplja i razdvaja u kutije.
U međuvremenu, spekulacije su rasle.
„Hiljade opcija su nam prolazize kroz glavu – da su bivši vlasnici ubijali ljude ovde ili da se radi o serijskom ubici.“
Ali odgovori su usledili vrlo brzo.
Komšija, upoznat sa istorijom oblasti, stigao je sa starom mapom.
„Pogledao me je i rekao: ‘Živiš na groblju. Ovde su sahranjeni robovi.'“
Mersed je nesvesno naišla na davno izgubljeno Groblje novih crnaca, korišćeno između 1770. i 1830. godine, na kom je procenila da je bilo sahranjeno 40.000 ljudi.
Istoričari su dugo znali za njegovo postojanje, iz crkvenih spisa, ali njegova tačna lokacija je bila izgubljena ispod grada koji se širio.
Izraz „Novi crnci“ odnosio se na porobljene Afrikance sveže pristigle u Brazil, od kojih mnogi još nisu govorili portugalski.
„Pronašla sam holokaust ovde – holokaust nad crncima“, kaže Mersed, prisetivši se šoka kad je našla kosti ispod vlastitog poda, a među njima ostatke dece čiji su zubi bili jedva formirani.
„Nismo imali pojma. Niko nam nikad nije rekao da je ovo mesto na kom su ljudi bili prodavani i sahranjivani.
„Ova istorija je bila skrivena.“
U blizini je bilo pristanište Valongo, gde su se ukotvljavali brodovi koji su prevozili robove.
Od kraja 18. veka sve do njegovog zatvaranja, 1831. godine, procenjuje se da je ovde prodato 900.000 Afrikanaca, prema Organizaciji Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO)
Rio de Žaneiro je primio više porobljenih Afrikanaca nego bilo koji drugi brazilski grad.
Tokom više od tri veka, u zemlju je silom dovedeno oko 4,8 miliona Afrikanaca – više nego na bilo koju drugu destinaciju na američkom kontinentu, prema Bazi podataka transatlantske trgovine robljem, na Univerzitetu Harvard u SAD.
Mnogi su umrli čak i pre nego što su stigli do obale – oko 300.000 njih, prema istraživanju američkog Univerziteta Ejmori.
Drugi su podlegli bolestima ili iscrpljenosti ubrzo nakon pristizanja, u skladištima kojima su zarobljenici bili držani i prodavani.
Mnogi od onih koji nisu preživeli odvođeni su na groblje koje se sada nalazi ispod Mersedine kuće.
- Samo je smrt siguran posao: Tajni svet sahrana na divljim i seoskim grobljima u Srbiji
- Otkriveno groblje kitova staro pet miliona godina
- Kako su stotine irskih beba završile u tajnoj masovnoj grobnici
‘Istorijsko blago’
Brazil je takođe bio poslednja zemlja u zapadnom svetu koja je ukinula ropstvo 1888. godine.
A opet je decenijama vrlo malo od ove mračne istorije u regionu bilo javno prihvaćeno.
Devedesetih, kad je Mersed došla do njenog otkrića, veza oblasti bila je uglavnom zanemarena izvan akademskih krugova.
To je počelo da se menja 2011. godine, kad je pristanište Valongo ponovo otkriveno tokom obnove pred Olimpijske igre.
Kasnije je postalo kulturna baština koju je zaštito UNESKO, skrenuvši pažnju na prošlost ove oblasti.
Mersed je znala da poseduje „istorijsko blago“ na vlastitom imanju, ali ne i šta da radi s njim.
Ispočetka je otvarala dom samo privremeno, za državne praznike kao što je Dan crnačke svesti i Dan ukidanja ropstva.
„Bilo je teško“, kaže ona.
„Ko bi želeo da poseti groblje?“
Ali interesovanje je raslo, zajedno sa ohrabrivanjem aktivista da se očuva lokacija.
I Mersed i drugi su 2005. godine osnovali Institut za istraživanje i sećanje na Pretos Novos (IPN).
Prostor je postepeno rastao.
Garaža je postala spomenik sa stalnom postavkom.
Zadnje dvorište, nekada namenjeno bazenu, sada sadrži kafić, malu prodavnicu i specijalizovanu biblioteku o atlantskoj trgovini robljem i afričkoj dijaspori.
Staklena pregrada u podu omogućuje posetiocima da gledaju izbliza arheološke ostatke – crvenkastu zemlju po kojoj je posuto bezbroj komadića kostiju.
Opisati to kao groblje, kaže Mersed, jeste obmanjujuće.
„Ovo su bile jame u koje su ubacivana tela“, kaže ona.
„Zbog mirisa, neka su bila spaljivana. Jame su bile toliko pune da su tela bila smrskana pod težinom drugih.“
Crkveni spisi potvrđuju da lokacija nije bila tajna.
Smrti su bile zvanično zabeležene, mada je većina mrtvih ostala neimenovana – identifikovana su samo po datumima, brodovima ili mestima porekla.
Kad se neka imena ipak pojave, to su često imena robovlasnika.
„Groblje se prostire ispod četiri kuće“, kaže Mersed.
„Ima beba, dece, mladih ljudi, trudnih žena iz Angole, Konga i Mozambika.“
Danas, sa 69 godina, Mersed i dalje živi u istoj kući, odmah do spomenika, i radi tamo svakodnevno.
„Kad razbijete pod, nalazite tela odmah ispod površine“, kaže ona.
Oko 300.000 ljudi je posetilo institut, zajedno sa mnogima koji polaze na ture sa vodičem po obližnjoj oblasti, sada poznatoj kao Staza afričkog nasleđa.
Da bi obeležili 21. godišnjicu instituta, otvoren je novi obližnji kulturološki centar.
Mersed kaže da će se u njemu održavati pesničke večeri, plesanje sambe, likovne izložbe, radionice, promocije knjiga i čitalački klubovi za decu, naročito tokom školskih poseta – aktivnosti koje je IPN već nudio ali za koje ranije nije imao prostora.
Ona sada traži sredstva da renovira drugi sprat građevine.
„Idemo pred ljude i tražimo pomoć.“
Njen posao je daleko od završenog.
„Sve je veoma krhko“, kaže Mersed.
„Ako dozvolimo da prođe dan bez razgovora o ovome, sećanje će izbledeti.“
„Ovo nije bilo kakvo mesto – jedinstveno je.“
„Na neki način, ljudi iz Afrike su me zamolili da ne dozvolim da budu zaboravljeni.“
Da li biste ručali pored grobova?
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prijavite se na njuzleter
Svake subote šaljemo nekoliko priča. Bez spina. Bez propagande. Bez spama. Samo istina.
