Nikola Marković

Sve u svemu, avgust polako kupi prnje. Namazan od preplanulih butina, mirisa kokica sa dodatkom belog luka i ponekom rečenicom kako “grad baš živne“, vraća se lagano u svoj kolosek. A tim kolosekom, evo već par decenija, saobraćaju oni vozovi u kojima se sve manje čita. Ako i nisi ložač u lokomotivi, sigurno u vagon restoranu uz dupli vinjak smišljaš kako da preotmeš mašinu.

Otkako je veka, spomenici su tu da nas podsećaju kako na ovom svetu nismo ni alfe ni omege, već samo karika u lancu večnosti. Kada dođu vremena krize, spomenicima i grobljima razmašemo se, češće nego argumentima, a onda ih musave i umazane od prerađene golublje večere, zaboravimo godinama, decenijama, vekovima.

Reko bi neko da previše pažnje obraćam na niške skitnice, ulične pijance i društvenu marginu. Biće da je to zbog toga što ih u gradu Nišu, u poslednje vreme, ima sve više. No za razliku od moralne sirotinje, što se nakotila po kožnim foteljama i zgradama visokoplafonkama, ova se sirotinja još uvek služi duhom, koliko-toliko zdravim.

Čestitam svom najboljem drugu, onom koji mi je davao utehu i onda kada sam dobrovoljno dajući krv, tražio školsko opravdanje da bih se našao na utakmici. Svom milom bratu koji je vikendom umeo i da me razočara i da me oraspoloži. Prijatelju koji mi je pomagao da zaboravim sve one “najveće i prave ljubavi“. Ortaka o kog su se otimali i ovi i oni. Čestitam mom Radničkom!

Kojekakvi su aveti u noći. Karakondžule, bjesovi i drekavci. A kad noć potraje nekoliko decenija, mutantni naslednici mraka više i ne beže kad se nasluti Sunce. Uglavnom, poučeni prethodnim iskustvom znaju da je zora samo fatamorgana sa vazda nezaceljenom ranom od metka koji luta kroz vekove.

Moram da priznam da je biti „tupav“, kako gospon predsednik reče za nas Nišlije, i te kakva privilegija u sistemu vrednosti u kome danas državom upravljaju sve sami glupaci, balvani, tikvani, šupljoglavci, klade, cepanice, somovi, ovnovi, voline, tutumraci, zevzeci, klipani…

Usijala se literarna pista poslednjih dana od onih koji bi rečju da odbrane niški aerodrom. Sagoreo sam od želje da izustim koju na tu temu, pa sam u bujici reči ostao nedorečen.

Ima već osam vekova otkako je Stefan Prvovenčani za Niš, pored Bara, rekao da je grad slavni. Ne ulazeći u to da li je razlog bilo sedište episkopije, prestoničke pretenzije ili to što je u pitanju rodni grad Cara Konstantina, bivalo je u ovom gradu odvajkada nečeg slavnog.

Sudbo kleta. Nije li to vladajuća fela pobedila u Beogradu? Uglađeni, uparađeni i sa svim zubima, obrazovani i začešljani na levo, sa mirisnim uljem u kosi i bradom štucovanom kod Karla Zagorca izglasali SNS? Nemoguće.

Naučili su nas, u doba Slobodana prvokrunisanog od svoje loze, da postoji zemlja gde je svako ko gurne prst u oko trulom sistemu, na sigurnom putu ka najvišoj tituli koju kao državljanin Srbije može da dobije. Titula stranog plaćenika – dakako.

Užarile se prethodnih dana naslovnice od usijanih glava, čije poglavice jedva da pamte i poslednja stradanja na ovim prostorima, a ruke im već iz podlaktice srljaju ka nebesima pozdravljajući onoga molera što je u budžaku overio od cijanida. Znate onog, s brčićima.

Našoj generaciji što je podvila rep, ostala je još jedina dužnost. Zbog onih u Menzel Burgibi. I onih koji su verovali u istinu. Ta dužnost je da ne ćutimo. I ne dozvolimo da nam lopovi ukradu ideju o slobodi. Pošto su hleb odavno okrunili.

Kad okopni novogodišnja euforija, često nosa zaronjenog u gradski smog, koračam ulicama. Januar je doba od depresije, a baš se u januaru, kad se mačke spremaju za godišnji susret, u niškoj kotilini rodio „princ poezije“.

Gledam po drveću bolničkog kruga, sve u nadi da ću na video snimku negde ugledati Tasu Ticu. Zalud. I on je mučenik kanda odleteo. Daleko negde. Da se ne vrati. A ja, balkanski urođenik i dalje verujem da će se stvari nekad promeniti u Urnebesnoj tragediji u kojoj nehotice statiram. Zalud. Pazi ovamo. Zamisli prosečnog […]

Opet je goreo auto u Nišu. Ovog puta nije zapaljen spolja. Bomba ga je raznela iznutra. I usput još jedne inicijale smestila u hroniku, a fotografije ugljenisanog auta i delove tela na naslovnice tabloida. Neproverene informacije i gomila što užasnijih fotografija uvećavaju tiraž.

Neki branitelji potegnuće i za argumentom kako kaldrma u Kazandžijskom sokačetu nije autentična, pa se rovarenjem po njoj ne uništava duh starog Niša, već štiti gradsko dobro.

Reka kojoj granica nije smetala da nosi i ljubav i krv između naroda, na kojoj su Kelti gradili utvrde, Sloveni opštili sa vilama, Osmanlije prale ruke, ustanici šaputali tajne, vekovima teče, a ne otiče – ugostila nas je u gradu iz kog hita skrivena pod plašt Morave u zagrljaj ljubavniku Dunavu kome je Sava, istina, već dosadila.

Kada se za nekoga kaže da živi u Ulici generala tog-i-tog, podrazumeva se da u njoj ima kuću, stan ili makar sklonište od kiše i vetra, gde ponekad stigne i koja opomena za neplaćenu struju. Kada se iz Ulice preseli na ulicu, stvari su jasne. Zašto onda taj vekovni kosovski mit ne spava u Kosovu, već tako nesvrstano jezdi na ulicama, proplancima, livadama, na internetu i na duši?

I tako godinu, dve, tri. A septembar uvek isti. Gnezdo nade i zablude. Pa crvenu boju đačkih knjižica i indeksa menjamo crvenilom pasoša i kartom u jednom pravcu. Ili prste crvene od motanja prskanih kablova, umačemo u soc od kafe. I zamišljamo želju da dogodine bude bolje. Da makar ova deca što graju po ulicama, budu za pedalj dalje od nas.