Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade „Slađana Veljković“ za uređivački rad.
Novi auto-put je ušao kontekst “zlatnog doba”, o kojem je ranije govorio predsednik Aleksandar Vučić, a u kojem svi mi navodno živimo. U programu uživo koji je trajao nekoliko sati i koji je prenosilo nekoliko televizija, taj infrastrukturni projekat je predstavljen kao neko svetsko čudo, a Nemci su i pre Grdelice otvorili svoj električni autoban koji im je napravio „Simens“.
20 godina od poslednjeg rata, 30 godina od početka podela na prostorima bivše SFRJ, više od 70 godina od završetka Drugog svetskog rata, a Srbi i dalje najviše strahuju od novih oružanih sukoba.
Zarad nečijih interesa, nekih dogovora ili tržišta, u slučaju Balkana, zažmurilo se na sve vrednosti, ne Evropske unije, nego antifašističkog talasa svih evropskih naroda koji se širio Starim kontinentom nakon 1945. godine.
Možda smo zaboravili, ali umetnost je sloboda. Ona pomera granice. Ne pravilnici i odluke pojedinaca iz fotelja.
Prošlo je nekoliko dana, a meni i dalje nije jasno zašto su naprednjaci masovno, rekom autobusa putovali u Beograd na miting? I na koji miting – predsednika Srbije ili predsednika stranke? Te dve funkcije su, naravno, zakonski nespojive.
Jedno mesto na jugu Srbije. Odbornici vlasti tiskaju se u memljivoj sali lokalne Skupštine. Odbornik Ika poslednji stiže i ide pravo do Raleta, glavnog kmeta koji je upravo zaključao ulazna vrata i ključ predao portiru Krlji.
Posle svih javnih, ko zna da li ih je i koliko bilo tajnih, susreta Aleksandra Vučića sa Aleksom Sorošem, sinom Džordža Soroša, potpuno su u srpskom društvu deplasirane i besmislene teze “strani plaćenici”, “soroševsci”, “špijuni” i uopšte ideje “sumnjivog” finansiranja sa Zapada.
Suštinski se radi o spremnosti i hrabrosti da se zastupaju političke ideje suprotne onim idejama koje dolaze iz ruke koja te hrani.
Ništa. Naš narodni usud je životarenje u prošlosti, jer istorija nas uči da one koji su izistinski vukli napred, u budućnost, nismo razumeli ili smo ih prekasno shvatali.
Umesto decentralizacije koja bi lokalnim samoupravama, a samim tim i lokalnim zajednicama, donela više autonomije u svakom smislu, ojačala ulogu građana, otvorila javne rasprave, od uprava napravila servise, pa i ostavljala više novca u kasama, mi smo u 21. veku dobili faraonizaciju – lokalne funkcionere koji “puštaju kišu”.
Niš je svojevrsni grad paradoksa – imamo najpoznatiji džez festival u Srbiji, a nemamo klasičan džez klub u gradu, ponosimo se Konstantinom, a nemamo njegov spomenik, poklonimo aerodrom, pa predlažemo letove, konačno dobijemo Ogranak Srpske akademije nauka i umetnosti, a izgubimo akademsku zajednicu.
Sada imamo jedan galimatijas gde Država od lokalnog rukovodstva, koje smatra nesposobnim i koje sa aerodromom trenutno nema ništa, traži da joj predloži 10 linija do kojih bi Nišlije najradije letele. A sama Država, koja će u Nišu imati 2 svoja avio-preduzeća, i koja se pre nekoliko meseci postavljala kao jedino rešenje za spas niške vazdušne luke, izgleda nije sposobna sama to da uradi.
Održan je i šesti protest “1 od 5 miliona” u Nišu. Manje-više, opet su se čule iste priče, a svakako su i dalje isti zahtevi, izrečeni još na prvom protestu. Već mesec dana nijedan nije ispunjen. Nadležni ne reaguju, a ne reaguju ni organizatori protesta. Ništa ne menjaju.
Ipak, nisu ljudi na ulicama samo zbog ekonomske situacije. To jeste razlog za mnoge, ali svi oni šetaju zbog jedne stvari – nedostatka slobode. Hodaju, jer žive u zarobljenoj državi. Ključ je u (ne)slobodi.
Kodeks ćutanja ili omerta je nešto što ovih dana vlada među niškim funkcionerima i glavešinama Srpske napredne stranke, kada je u pitanju rad rukovodstva Opštine Medijana i njenog predsednika Nebojše Kocića.
Čovek treba da gleda u svoj frižider. Da ga otvori i da gleda. Tu se krije više odgovora nego što Vučić može da ih da na konferencijama za medije.
Pored dana u kojima se obeležavaju veliki sveci, kao što su Nikoljdan, Aranđelovdan ili Đurđevdan, ako ne u crkveni, onda definitivno u političko-propagandni kalendar treba upisati 17. januar, kao Putindan – dan kada je Srbiju posetio predsednik Rusije Vladimir Putin.
Tviter ratovi političara postali su svakodnevica u Srbiji. Od poziva na vešanje političkih neistomišljenika, preko brojnih uvreda žena do talibana i “matore žute kučke”. Onima koji su na Tviteru ovo možda deluje normalno, ali i te kako postaje nenormalno ako se zna da te stvari pišu javne ličnosti – političari, glumci, funkcioneri, pa i premijerka Ana Brnabić.
Znaju i oni da će protesti napredovati. Znaju i da moraju da imaju neki epilog. Osećaju da nešto ne štima, da je napeto i klimavo. Ali za razliku od nas, običnih građana, koji smo „za“ ili „protiv“ protesta, za njih krajnji ishod može da znači i gubitak svega što se steklo u prethodnih sedam godina. A nije to kratak period, navikne se čovek. Ulog je veliki, a takav je i strah.
Da su mogući i izbori na lokalu, pokazuju i budžeti brojnih opština i gradova, koji su puni nekakve izgradnje i sređivanja ulica nauštrb nekih drugih stvari. Naravno, ne i na uštrb plata u javnom sektoru. A gde ćete bolji marketing od gradilišta?
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
