Na vlasti sam, kao opozicionar živim

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Jedno mesto na jugu Srbije. Odbornici vlasti tiskaju se u memljivoj sali lokalne Skupštine. Odbornik Ika poslednji stiže i ide pravo do Raleta, glavnog kmeta koji je upravo zaključao ulazna vrata i ključ predao portiru Krlji.

– Bata Rale, bata Rale, što smo se mi zaključali u ovu našu Skupštinu?
– Kako, bre, što, Iko? Pa, branimo je.
– A ko je napada? Ne vidim nikoga kroz prozor.
– Još niko, ali možda hoće.
– A ko? Turci? Švabe?
– Ma jok. Opozicija.
– Aha… Lopovska banda. Zlotvori. A kad dolaze?
– Ne znam.
– Šta su rekli? Danas, sutra? Koliko ćemo da sedimo ovde, propada mi pos’o?
– Ništa nisu rekli, Iko.
– Pa što smo se onda zatvorili svi ovde? I žene sa nama. A imamo samo semenke, leblebije i vodu. Što nismo poneli neko oružje? Makar ‘ladno…
– Dođi ovamo, Iko. Mi smo nenasilni i ne treba nam oružje. A za ovo drugo mi javili odozgo. (šapuće mu) Upadaju u Skupštinu i štrajkuju glađu. To im je plan.
– Oni? A nije li naš bata Vuki, naš ministar, prvi hteo da štrajkuje glađu gore u prestonicu?
– On je malo požurio. Znaš da je impulsivan i nepromišljen ponekad. Sad mu je to zabranjeno, ali meni su ovi moji javili da opozicija upada u skupštine i planira da štrajkuje glađu.
– A šta ćemo ako oni počnu da štrajkuju ispred?
– I mi ćemo onda unutra da štrajkujemo.
– Lele! Dokle će sedimo gladni, bata Rale? Oni znaju da budu baš uporni.
– Dokle treba. Za državu se apsolutno vredi žrtvovati.

Dva dana kasnije…

– Bata Rale, fino prođe ova naša odbrana i štrajk.
– Na šta konkretno misliš, Iko?
– Malo posedesmo. Pojedosmo leblebije i semenke. Voda nam dosta ostala, al’ će ponesemo u petak kad putujemo u prestonicu, da ima za uz sendviči. I opet da ti se zahvalim, bata Rale, što si nas puštao da idemo kući da spavamo i neki pos’o da si završimo.
– Ne pričaj to, Iko! Ako te neko pita, spavali smo tamo.
– Razumem, razumem. Ma važno je da ne moram više da mislim na gladovanje. To je završeno.
– Nije završeno, Iko. Samo je odloženo. Čim oni počnu štrajk, krećemo i mi.
– Dobro, dobro. Sve je dobro prošlo. Jedino što Krlja najuri i izgura onog novinara od vrata… Nije mu to trebalo, jer ti reče da smo nenasilni.
– Šta da mu radim. Nikako da nauči da ne može baš sve da se piše. Nego, pogledaj u ove naše novine, da vidimo šta su pisali ovi novinari što ne zapitkuju mnogo. Iko, bre, pa cela opozicija bila u prestonicu!
– Daj da vidim. Gle, stvarno. Pa od koga smo onda mi branili Skupštinu?
– Ne pita se “od koga”! (udara mu ćušku), nego „za koga“?
– Za koga, bata Rale?
– Za nas, Iko. Za nas.

Naravoučenije:

Zaključavanjem vladajuće većine po skupštinama se ne brane institucije, nego fotelje.

A ako partijski puleni u istom trenutku isteruju novinare i prave incidente na mitinzima drugih političkih opcija, onda se ne brani ništa. Naprotiv. Uzurpira se institucija svih građana zarad samoreklamerstva i jeftine propagande jedne političke opcije.

Sve postaje apsurdno kada masovan miting opozicije prođe mirno. Bez ikakvih upada u skupštine i bez ijednog incidenta.

Onda je jasno i da ministri nisu najavljivali i odlagali štrajkove glađu zbog opozicije, nego zbog preusmeravanja pažnje javnosti na sebe.

Jer samo mi u Srbiji danas imamo fenomen “opozicije na vlasti” – većinu koja deluje kao opozicija u “borbi” protiv opozicije.

Osim što nas vraća u 19. vek, smešno je, a sa druge strane i opasno, jer sve to legalizuje bezvlašće i naglašava podele u društvu. Političke i svake druge.