Nebojša Ozimić

Da smo mi Nišlije takvi kakvi smo, postalo je jasno i vrapcima na grani. Uvek na isti način uspemo da izvedemo čudesnu destrukciju pre nego da nešto i iznedrimo.

Što se onih političara tiče… Svaka vlast gleda narod u suznu kost pa tako i ne vidi njegove suze – stvarnost suzne kosti je zamućena suzam

U zadnje vreme nešto ne mogu da se načudim kako sam i koliko brzo zaboravio matematiku. To me, doduše, nije preterano uzbudilo jer znam kako sam dobijao dvojke u srednjoj.

Sumorni su ovi decembarski dani, baš kao što bi i trebalo da bude u ovom mesecu. Pa još se sa strane nakupilo svega i svačega, jedva se glava diže. Nekako kao da nam neko drži glavu pod vodom.

Najpre smo pristali da se piše Kosovo sa fusnotom u kojoj je bila dopisana jedna ozbiljnoproširena rečenica. Albanska strana se nasmešila, rekla da će, kada prvi zimski vetar  dune, otpasti ta “pahulja“. Još nije dunuo taj zimski vetar a o fusnoti / pahulji više niko i ne priča.

Svi stojimo kao svatovi iz Đavolje varoši, okamenjeni svako u svom vremenu i pričamo šta i kako…  Pišemo projekte, obećavamo, ponegde nešto i pomerimo uvek očekujući da neko drugi uradi baš ono što sami kritikujemo.

Na zasedanju Narodne Skupštine Srbije 13.novembra 1886. godine, održanom u zgradi prve niške osnovne škole „Sveti Sava“, koja se nalazila u dvorištu Saborne crkve, donet je i Zakon o osnivanju Srpske Kraljevske Akademije.

A, onda su krenuli pregovori gde je svako sa svakim razgovarao i sada se, verovatno, svi u kompletu osećaju kao da su u ludnici. Jer, ko sve da popamti?

Lagano dolazimo u stanje zombiranosti kada nam je,što reče Bora Čorba, “baš te boli šta ti rade, ko te laže, ko te krade“, a kada je tako, kako li je tek onima koji trče ovu izbornu trku.

U sred predizborne trke ”kad mu vreme nije” pojavili su se zahtevi za rehabilitacijama Dragoljuba Draže Mihailovića i Milovana Đilasa. Kao što se očekivalo, bilo je dosta ljudi koji su bili protiv ove inicijative. 

Pre par dana mi je umro prijatelj, glumac Gole Velinović i to me je baš pogodilo. “Odlazi moje društvo, i ja čekam na red…“… Da li sam došao na red, razmišljam dok ulazim na odeljenje kardiologije, ili ću ga i ovog puta preskočiti? 

Oduvek mi je bilo čudno kada bih na današnji dan video oca da donosi one gladiole, koje su mi više ličle na topole nego na cveće i pomalo šeprtljasto predaje majci, čestitajući joj njen dan. 

U danima koji su, nadam se, za nama prepuni mraza i snega pojavili su se nevidljivi junaci koji su i u najudarnijim vestima bili nevidljivi – vatrogasci.

Sećam se, dok sam gledao kaubojske filmove, tamo je bivalo vrlo često da se narod, želeći da se što bolje osigura od mogućeg napada bandi i težnjom da grobaru zatvori radnju, organizuje i među sobom nađe nekog dovoljno hrabrog da se prihvati ovog posla. 

U poslednje vreme sve češće čujem mišljenja da smo “nikakav “ narod, prilepljuje se ovom izdržljivom življu oko Morava i Ibra da je ksenofobičan pa i homofobičan pa se stiče utisak da će još malo da mu se da šiba u ruke.

Pustili smo da vidimo kako su se Španci i Mađari opekli, a kada je taj talas došao i do Grčke postavili smo, svako sebi, pitanje – jesmo li u pravu kada ovoliko insistiramo na toj zajednici država?