Tragedija u Beogradu iz ugla psihološkinje: „Kada prođe trauma, ostaje dugačak proces tugovanja“

„Kada prođe trauma, ostaje dugačak proces tugovanja“, navodi Ana Todorović, psihološkinja koja radi u Velikoj Britaniji u autorskom tekstu za BBC na srpskom povodom tragedije u beogradskoj osnovnoj školi.

„Odnos koji imamo sa detetom iz naše porodice, ili odnos sa drugarom iz razreda, ne prestaje kad dođe do smrti“, dodaje nekadašnja naučna saradnica Univerziteta Oksford, gde je radila na projektu o adolescentskom mentalnom zdravlju.

Ona piše da je odnos nešto što nosimo u sebi i nastavlja da se razvija i bez prisustva druge osobe.

„Svaki rođendan koji ubijena deca neće proslaviti, kraj ove školske godine koji neće dočekati i početak iduće, letovanje, matura, upis u srednju školu pa fakultet, svadbe kojih neće biti, unučići koji se neće roditi, sve su to dodatni gubici za sve koji su će nastaviti da vole tu decu.

„Bitno je ponuditi prisustvo i podršku jedni drugima u takvim momentima kroz dugi niz godina koje slede, i naći način da se odsustvo voljene osobe nekako obeleži“.

• Tragedija u Beogradu: Osmoro đaka ubijeno, dva ranjena deteta u kritičnom stanju
• Kako razgovarati sa decom posle tragedije u školi
• Kako razgovarati sa bližnjima koji su pretrpeli seksualno nasilje

Svi prvo pomisle „zašto“

Posle tragedije ovakvih razmera, prvi impuls mnogima od nas je da pokušamo da razumemo zašto se ovo dogodilo.

Svako će da se pita šta je moglo da bude drugačije, moramo da zavirimo u svaki kutak svih mogućnosti, da preispitamo sve verzije realnosti koje se nisu desile.

Neki ljudi će imati tendenciju da pokušaju da preuzmu deo odgovornosti na sebe, na primer pitaće se da li su mogli da primete da postoji problem, ili da li su mogli da reaguju nekako drugačije.

Drugi, pak, traže krivce, nekoga ko će moći da se kazni kako bi se nepravda ispravila.

Međutim, ova vrsta gubitka u nekoj meri ostaje zauvek nepojmljiva.

Ako dete želi da razgovara o traumi, ne tražiti vedrije teme

Teško je nositi se sa posledicama, sa životom koji treba da ide dalje, a još teže biti oslonac prestravljenoj deci kad ni sami nismo sigurni kako dalje.

Osnovna stvar je da ne moramo sve da objasnimo i raspredemo odmah, niti treba.

Deca, posebno ona koja su bila u učionici kad se pucalo, još dugi niz godina imaće potrebu da s vremena na vreme razmišljaju o ovome.

A mlađa deca će se obično vraćati na ovu temu kako budu sticala nove sposobnosti razumevanja sveta i odnosa među ljudima, i kako im konačnost i značenje smrti bude sve jasnija.

Za sada, dok je sve sveže, najbitnije je da deca budu okružena ljudima s kojima se osećaju bezbedno.

Deca ne ispoljavaju uvek tugu kao i odrasli, obično to ide u kratkim epizodama koje nisu nužno predvidive, a veći deo vremena će se ponašati kao deca.

To ne znači da im nije potrebna podrška.

Razgovor sa decom zahteva simultano prisustvo dva oprečna stava.

S jedne strane, nužno je da pokažemo emocije i da budemo spremni da podelimo s njima nevericu, tugu, zbunjenost.

Ako odrasli ne pokazuju negativne emocije, deca to razumeju kao da ni njihove negativne emocije nisu dobrodošle.

S druge strane, nužno je da ne preplavimo dete sopstvenim sadržajima, već da budemo spremni da ih kratko iskažemo, ali da ipak stavom delujemo umirujuće.

To najbolje možemo da postignemo ako pokažemo detetu da je ono što nam kaže prihvatljivo.

Ako, recimo, kaže da je tužno, dobro je da se složimo da je to što se desilo strašno tužno, umesto da mu kažemo da će proći, da će biti bolje, da je bolje da sve zaboravimo što pre.

U isto vreme, dete ne treba prisiljavati na razgovor ako nije spremno.

Dok god mu pokazujemo da smo otvoreni za razgovor tako što ćemo s vremena na vreme i sami spomenuti događaj, i dok god ne pokušavamo da pobegnemo u vedrije teme ako se ispod njih krije teskoba, dete će imati osećaj da može da priča sa nama.

Statistika ne umiruje

Iako je tačno da se ovakve stvari ne dešavaju skoro nikad, onim porodicama kojima se to dogodilo to ne znači mnogo, jer njihovo iskustvo već jeste iskustvo katastrofalne traume.

Statistički podaci su odličan način prenošenja informacija, ali nisu tehnika za umirivanje.

Ono što se već desilo će još dugo imati upliv u sadašnjost iako je događaj završen.

Sasvim je očekivano da se neko vreme prenu na svaki šum, da osećaju anksioznost, da imaju noćne more i fizičke tegobe, kao i da se u očaju pitaju zašto se ovo desilo baš njima.

Teško je sedeti sa takvom vrstom teskobe i posmatrati nekoga ko se muči bez mogućnosti da nekako popravimo situaciju, ali većini ljudi (pa i deci) je potrebno upravo to – prisustvo druge osobe koja će razumeti koliko im je teško, i sa kojom će sve emocije i crne misli biti dobrodošle, a ko neće i sam dolivati ulje na vatru okretanjem priče na krivce i kazne i bes.

Smrt deteta

Smrt deteta nije nešto što se može prosto prevazići i zakopati.

Kako godine prolaze, osećaj bola često postaje sve više i više protkan i lepim sećanjima i o detetu se može razmišljati sa setom umesto isključivo sa neizrecivim bolom.

Ipak, duboke tuge će za ove porodice uvek biti, posebno oko značajnih datuma kao što su rođendani ili godišnjica smrti.

Posebnu kategoriju predstavljaju braća i sestre ubijene dece, koja će prolaziti kroz dvostruki gubitak: prvo, brata ili sestre, i drugo, roditelja koji će još dugo biti preplavljeni i povremeno emotivno odsutni.

Zato je bitno da pustimo decu da spominju svoje drugare ili braću i sestre koliko god im je to potrebno, da delimo sećanja na dobre momente ukoliko to žele, da pokažemo detetu da njihovi drugari i dalje postoje za nas na neki način, iako ih više nema.

Deci možemo i da predložimo i da napišu pismo bratu ili sestri koje više nema, ili ako su mlađa da nacrtaju nešto, da osmisle predstavu koristeći igračke, ili prosto možemo da im kažemo da podelimo s njima kroz sećanja na lepe događaje koliko smo voleli (i još volimo) dete kojeg više nema.

Na kraju, razgovor sa decom je nešto što će morati da se ponovi još mnogo puta.

Ova priča nikad neće biti ispričana do kraja, jer tragedija ove razmere nikad neće imati smisla.

Kome se obratiti za pomoć?

• Institutu za mentalno zdravlje mogu da se jave svi kojima je potrebna psihološka pomoć, na brojeve telefona 063 8681757 i 063 8682217.
• Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Srbije – kontakt telefoni su 011 2685050, 011 3662124 i 063 310723.
• Nacionalna dečija linija (NADEL) pruža telefonsko savetovanje 116111 ili preko četa, savetodavni telefon za roditelje dostupan je svaki dan do 16 do 22 sata na 0800 007 000, za nasilje u porodici 24/7 -0800 222 003
• „Tu smo za sve koji žele da razgovaraju o osećanjima“, poručili su iz Centra Srce. Njihov broj telefona je 0800 300 303, a dostupni su od 14 do 23 sata svakog dana.
• Psihološko Jezgro Centar će organizovati BESPLATNE grupe podrške za roditelje učenika iz OŠ Vladislav Ribnikar. Za grupe podrške javite se na 064 8002005 ili preko .
• Besplatne grupe podrške nudi i udruženje Siguran prostor, uz pomoć psihologa i psihoterapeuta.

Društvo psihologa Srbije pozvalo je psihologe da se uključe kao i da proslede poziv za prijavu volontera pružalaca psihološke podrške i pomoći u prevazilaženju traume.

Volonterima mogu da se jave učenici, roditelji, nastavnici i osoblje škola, kao i ostali građani kojima je potrebna ova vrsta pomoći.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk