Arhitektura „Ei Niš“ – kako je industrijsko nasleđe bivšeg giganta ostalo u senci privatizacije

Nekadašnji gigant jugoslovenske industrije Ei Niš danas je samo senka svoje prošlosti. Zgrade se ruše i prepravljaju, a toksični otpad i zapuštena infrastruktura ugrožavaju bezbednost građana i očuvanje kulturno-istorijskog nasleđa, kaže istoričarka umetnosti Anđela Dukić. Pored ostalih, kompleks ima i bogatu arhitektonsku vrednost – stvarale su ga vrhunske jugoslovenske arhitekte. 

Zgrade u kojima su se nekada projektovali i proizvodili vrhunski elektronski uređaji danas su ruinirane, prepravljene do neprepoznatljivosti, potpuno van funkcije ili se u njima odvijaju neke sasvim drugačije delatnosti. U nekima od njih još uvek se nalazi dokumentacija koju prethodne firme nisu predale arhivu.

Kompleks je odavno postao plen privatizacija, interna pruga je zarasla u korov, a parkovi i infrastruktura su prepušteni volji zakupaca, priča Dukić za Južne vesti.

Tokom devedesetih je tranzicija bila u jeku, te je i Elektronska industrija postepeno stradala. Drastično je promenjen oblik poslovanja izlaskom na tzv. slobodno tržište. Međunarodna zajednica je udarala stroge sankcije i zabrane, pa je Ei postepeno gubila poslovanje i ušla u zvanični stečaj 2016. Deo po deo kompleksa je privatizovan i dat u zakup. Male i velike firme su rušile, dograđivale i menjale objekte po sopstvenom nahođenju – navodi ona.

Iako su i spoljašnji delovi objekata izmenjeni ili zapušteni, do najvećih promena i intervencija je došlo u enterijerima. Dukić kao primer navodi Upravnu zgradu, poznatu kao “Osmica”, koja je promenila više vlasnika, od kojih je jedan odlučio da probije “vrata koja ne vode nikuda”.

Jedan od primera prenamena i promena izgleda je i Aster tekstil. Dukić kaže da je istočni deo kompleksa ranije bio skladno rešen, dok je tu sada i bezbednost upitna.

Tek je pre nekoliko godina izbačen deo hemijskog otpada iz kruga Elektronske, a pitanje je kako je sve to uticalo na zemljište, pošto se otpad taložio i nagomilavao otprilike 20 godina. Teren Ei je kaskadan odnosno stepenast i vodi ka Medijani i vodovodu, tako da nije ugrožen isključivo krug Ei. Sve to dodatno ugrožava očuvanje preostalog arhitektonskog sloja Ei Niš – ističe ona.

U najlošijem stanju su, prema njenim rečima, zgrada nekadašnje Toplane, koja se nalazi u blizini škole “Mija Stanimirović” i Metropolitena, kao i objekti bivše Fabrike katodnih cevi Darex, koja je posle požara 2023. godine ostala u nezavidnom stanju.

Istaknute arhitekte ostavile svoj trag

Planska izgradnja kompleksa RR Zavoda započeta je posle Drugog svetskog rata, 1948. godine, kada se pristupilo obnovi industrije i kada su i pokrenuti mnogi pogoni. Trajala je sve do krize devedesetih.

O najsjajnijim vremenima Ei Niš danas svedoče bivši radnici, dokumentacija u niškom Istorijskom arhivu, kao i štampa. 

Tu su i tragovi koji pokazuju da je Elektronska industrija imala i priličnu arhitektonsku vrednost, o kojoj se danas, smatra Dukić, nedovoljno govori. Kompleks je, kaže ona, stilski heterogen i objekti uglavnom odudaraju od ustaljenog načina projektovanja industrijskih zgrada.

Istaknuti arhitekti koji su oblikovali matricu Ei Niš bili su zaposleni u važnim preduzećima poput Nišprojekta, Komgrapa, Mašinoprojekta i drugih. Istorija arhitekture je veoma razgranato polje i istraživači se bave širokim opsegom tema, ali je industrijska arhitektura poslednja koja je priznata kao graditeljsko nasleđe. Postoji obilje industrijskih objekata i kompleksa koji se vizuelno uklapaju u tu tipologiju. Slučaj Ei Niš je drugačiji, arhitekte su se trudile da neguju individualan estetski izraz – priča Dukić.

Kada je počela izgradnja kompleksa, najpre je položen temelj za Upravnu zgradu, Alatnicu i Centralni magacin. Do spajanja Zavoda RR i Belinde 1962. godine u Elektronsku industriju Niš, u budućem gigantu je izgrađen veliki broj magacina i započeto je nekoliko fabričkih objekata. Nakon 1962. godine, izgradnja je uzela maha.

Zanimljivo je da je projekat nadgradnje ‘Osmice’ 1964. godine izradio čuveni arhitekta Aleksandar Ivanovič Medvedev. Plodan doprinos ostavile su niške arhitekte Aleksandar Buđevac i Mirjana Zdravković. Buđevac je prvenstveno bio pomoćnik arhitekti Borislavu Spasiću i sa njim izradio glavni projekat Zdravstvene stanice Ei, nakon čega je 1969. samostalno projektovao Zgradu realizacije i prodaje i Fabrike poluprovodnika (Ei Opek). Novitet je slučaju fabrike Poluprovodnika bio to što je u tehničkoj dokumentaciji jasno navedeno da zgrada mora da bude projektovana u skladu sa savremenim estetskim zahtevima. Mirjana Zdravković je zaslužna za izgled celokupnog istočnog poteza. 1979. godine je projektovala Upravnu zgradu sa skloništem fabrike rendgena. Zdravković je projektovala i zgradu Fabrike mehaničkih elemenata, koja je zajedno sa Jugorendgenom činila ujednačenu celinu, kao i Računarski centar Ei – navodi Dukić.

Kaže da je istaknuta bila i delatnost arhitekte Đorđa Gligorijevića, koji je 1978. godine, zajedno sa inženjerom Dragoljubom Stojanovićem projektovao trospratnu administrativnu zgradu, što je danas Univerzitet Metropoliten.

Gligorijević je 1983. godine projektovao i zgradu Istraživačko-razvojnog instituta, koja se izgledom nadovezala na nešto ranije izgrađeni objekat Kvaliteta.

U sklopu Ei projektovali su i Bratislav Popović, Stefanija Ilić, Draginja Lazić, kao i građevinski inženjeri Teofilo Kostić, Desimir Spasić, Aleksandar Stefanović, Dragoljub Stojanović i Lazar Danilović, ističe Dukić.

Nekadašnji simbol tehnološkog napretka i arhitektonske ambicije Jugoslavije, danas je devastirani kompleks prepušten zubu vremena i stihiji tranzicije. Ei, svakako, i dalje ima značaj za Niš i Nišlije, kao podsetnik na jedno ne tako davno, drugačije doba.