Dan kada je Tito umro i kada je na ulicama Niša vladala tišina

„Ljudi su prolazili bez ikakve buke i sa suzama u očima, a žalost kroz suze su izražavali mnogi građani, od starijih ljudi, radnika, studenata, srednjoškolaca do dece u vrtićima poput ona u obdaništu „Vladimir Nazor“, svedočanstva su iz novina i dokumenata o 4. maju 1980. godine kada je umro Josip Broz Tito. Knjige žalosti bile su otvorene u mnogim institucijama u Nišu, redovi su bili dugi za upis, a bol velika „kao da smo izgubili najrođenijeg“. Ipak, istoričar Igor Rakić kaže da je „previše idealizovana slika da se u ‘Titovo doba’ i Jugoslaviji živelo lepo posledica krize devedesetih godina“.

Pre tačno 45 godina u 88. godini preminuo je „veliki sin naših naroda i narodnosti“ i „predsednik bez ograničenja trajanja mandata“. Spiker Radio-televizije Beograd Miodrag Zdravković je u večernjim satima izvestio da je umro drug Tito i pročitao saopštenje koje je izdao Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo SFRJ.

Sačuvana svedočanstva govore da je tog dana, 4. maja 1980, na ulicama Niša vladala tišina. Ljudi su prolazili bez ikakve buke i sa suzama u očima. Žalost kroz suze su izražavali mnogi građani, od starijih ljudi, radnika, studenata, srednjoškolaca pa čak i deca u vrtićima poput ona u vrtiću „Vladimir Nazor“ (danas vrtić „Palčić“) – priča istoričar Igor Rakić.

Telegrame saučešća uputili su predstavnici Opštinskog komiteta Saveza komunista u Nišu državnom i partijskom vrhu u Beogradu, ali i brojne druge organizacije i radnički kolektivi u Nišu.

Povodom smrti sazvana je i sednica niškog partijskog rukovodstva na kojoj je odlučeno da se umesto kupovine venaca novac za njih uplati u Titov fond iz koga su se stipendirala deca radnika i mladi radnici. Niški komunisti uplatili su 20.000 tadašnjih dinara, što je 1980. bio ekvivalent od oko 660 američkih dolara, vrednost od oko 2.500 dolara u 2025. godini. – navodi Rakić.

Svi radnički kolektivi i društveno-političke organizacije imale su svoje knjige žalosti.

Posebno priznanje odali su mu radnici niške Elektronske industrije, koju je Tito posetio marta 1964. i aprila 1971, a za koju su govorili da je „kolektiv koji je rođen u slobodnoj, Titovoj Jugoslaviji, i rastao sa njom“. Emotivnu povezanost fabrike i Tita kroz reči je predstavio radnik Vlasta Milojević, koji je zajedno sa predsednikom Radničkog saveta EI, jugoslovenskom predsedniku povodom Dana armija 22. decembra 1952. poklonio prvi radio-uređaj koji je ova fabrika proizvela čime se htela istaći zahvalnost radnika Titu za otvaranje fabrike. Preko 2.000 radnika niškog kolektiva upisalo se u knjigu žalosti prvog dana kad je otvorena u holu fabrike. Knjiga žalosti je otvorena i u OŠ „Maršal Tito“, danas OŠ „Radoje Domanović“, koja je posebno baštinila kult jugoslovenskog predsednika jer je imala i spomen-sobu posvećenu njemu – priča Igor Rakić.

Niške Narodne novine su svojim tekstovima nastojale da istaknu veze Niša i Nišlija sa likom i delom Josipa Broza Tita.

U štampi je objavljeno mnogo tekstova o raznim situacijama koje su uključivale ljude iz Niša i njihove veze sa Josipom Brozom, a među njima se našla i odluka o dodeljivanju povelje i plakete Univerziteta u Nišu predsedniku Brozu iz aprila 1971. kada je posetio poslednji put Niš. Knjige žalosti su bile otvorene u zgradi Predsedništva Skupštine opštine Niš (danas Gradska kuća), Univerzitetu, fabrikama MIN-a, fabrike pumpi „Jastrebac“ i Duvanske industrije – dodaje Rakić.

Vest da je umro Tito odvela je mnoge u mesne zajednice, što pokazuju brojna svedočanstva.

Branislav Slavić, omladinac iz mesne zajednice „Stanko Paunović“ opisuje taj trenutak: „Dežurao sam ovde, u mesnoj zajednici, kada mi je javljeno da je umro naš drug Tito. Zbunio sam se. To su čuli i moji drugovi koji su u susednoj prostoriji igrali tenis. Loptica je istog trenutka stala. Zaplakali smo“. Omladinac iz mesne zajednice „Braća Tasković“ Branko Herman o tome kaže: „Vest o smrti našeg Tita čuo sam preko televizije. Duboko me je potresla, izmamila suze. Odmah sam došao u Mesnu zajednicu. Bio sam prvi“ – ostalo je zapisano.

U mesnoj zajednici „Delijski Vis“ je održan sastanak predstavnika svih društveno-političkih organizacija na kome je odlučeno „da se u trenucima bola pojača budnost svih građana, kako bi i na ovaj način pokazali čvrstu rešenosti da se brani sloboda i socijalizam, bratstvo i jedinstvo i sve ono čemu je Titovo delo dalo budućnost“.

Atmosfera je bila takva na ulicama da je najbolje opisuju reči predsednika Koordinacionog odbora za opštenarodnu odbranu Zvonimira Dugonjića koji je izjavio da „osećamo bol, kao da smo izgubili najrođenijeg“.

Dani posle Titove smrti

U danima do Titove sahrane u Kući cveća, 8. maja, komemorativni skupovi održani su u Duvanskoj industriji, Fabrici pumpi Jastrebac, Elektrodistribuciji Niš, GP Građevinar, „Đuro Salaj“, Kazneno-popravnom domu u Nišu. Radnici EI Niš i Mašinske industrije proglasili su 1980. za udarničku godinu i zakleli se da će premašiti sve ciljeve koje su planirali.

Gotovo svi ljudi su ponavljali da će slediti Titovo delo koje je večno i zaklinjali se da sa Titovog puta neće skrenuti, da će čuvati bratstvo i jedinstvo i da će svojim radom pokazati da su dostojni sledbenici Titovog dela. Interesantno je da je odmah posle smrti predsednika SFRJ došlo do porasta interesovanja za članstvom u Titovom fondu i Savezu komunista Jugoslavije, a za Dan mladosti 25. maja podeljeno je srednjoškolcima više stotina partijskih knjižica na manifestaciji na Bubnju – priča Igor Rakić.

Na stranicama Narodnih novina bili su tekstovi koji su govorili o svakodnevnom životu posle 11. maja, kada se navršilo sedmodnevna žalost. I tokom meseci posle sve manifestacije u Nišu počinjale su minutom ćutanja.

Svakako najvažniji događaj je bio održavanje Filmskih susreta 1980. kada je događaj otpočeo minutom tišine, ali i govorom Dušana Čkrebića, Nišlije koji je u tom trenutku obavljao funkciju predsednika Skupštine Socijalističke Republike Srbije. Čkrebić je pre ove funkcije bio predsednik Republičkog izvršnog veća (Vlade) Srbije od 1974. do 1978, a od 1984. do 1986. bio je i predsednik SR Srbije neposredno pre dolaska Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića. Zanimljivo je da je na otvaranju Filmskih susreta 1980. Čkrebić parafrazirao reči Tita izjavivši tom prilikom da film mora da bude izraz realnosti u kojoj živimo, da bude „povezan sa interesima radničke klase“, ali i angažovan u borbi „za afirmaciju samoupravljanja, samoupravljanja i nesvrstane politike u svetu“ – priča Igor Rakić.

Tokom Filmskih susreta održano je i Savetovanje o liku heroja u domaćem filmu na kojem su prisustvovali stvaraoci, filmski i naučni radnici.

O odnosu prema ovoj temi, autor teksta u Narodnim novinama razočaravajuće konstatuje da „istina za volju, iako u Nišu ovih dana boravi stotine glumaca, niko nije našao za shodno da prisustvuje razgovorima i kaže svoj sud i viđenje ovog problema“.

Iako je narod možda bio iskren u svojim porukama izražavanja tuge zbog smrti Josipa Broza, posledice Titove unutrašnje politike ponovo su isplivale nešto više od nedelju dana nakon njegove smrti. Stranice Narodnih novina donosile su sumorne i ne baš optimistične tekstove o ekonomskoj situaciji u zemlji i Nišu i novim merama stabilizacije privrede – kaže Rakić.

Druga strana medalje

Tokom Titovog života sistem je bio diktatura, kaže istoričar Igor Rakić, pa dodaje da je neko mogao da kaže drugačije mišljenje, ali su sankcije bile ozbiljne. Tome u prilog idu i događaji iz Niša.

Možda najbolja ilustracija je podatak da je oktobra 1953. godine, kada je objavljeno da SAD i Velika Britanija ustupaju zonu „A“ oko Trsta italijanskoj vladi, iz niških preduzeća otpušteno više radnika zbog navodnog defetističkog držanja, pojedine Nišlije su šikanirane na ulici, a neki su nosili table da su petokolonaši i proglašavani su da su „heroji nacionalne izdaje“. Na meti se našao i tadašnji vladika niški Jovan Ilić, koji je u štampi optuživan da je petokolonaš. Poznat je i slučaj niškog penzionera Nikole J. Ristića čija je knjiga 1973. zabranjena i svi primerci uništeni jer podgreva „nacionalnu neravnopravnost, naših naroda i povlađuje davno osuđenom velikosrpstvu i šovinizmu“ – priča Rakić.

Navodi i primer nastavnika Živote Predića iz Srednje tehničke škole, danas Prve tehničke škole „Milutin Milanković“.

On je osuđen na 3 godine teškog zatvora jer je u razgovoru sa drugim nastavnicima pravdao postupke „informbirovskih izdajnika i petokolonaša“, navodno mrzeo sve što je socijalističko i podrivao bratstvo i jedinstvo. Ili da pomenemo progon Srpske pravoslavne crkve u Nišu koje je bilo uobičajena pojava do kraja osamdesetih godina – priča Rakić.

Razvoj jugoslovenske ekonomije kroz Elektronsku industriju Niš

Kada je uspostavljena nova Jugoslavija 1945. privreda zemlje je bila bazirana na drugačijim, socijalističkim, principima. Takav sistem nije bio niti efikasan niti efektivan jer nije bio baziran na zdravim osnovama, kaže istoričar Igor Rakić.

Privredne reforme iz sredine šezdesetih godina i pokušaj uspostavljanja privrede na principima tržišne ekonomije dale su kratkotrajne rezultate. Od kraja šezdesetih nezaposlenosti se stalno uvećavala da bi 1988. iznosio oko 17% na teritoriji cele zemlje. Interesantni su podaci iz „Statističkih godišnjaka Jugoslavije“ koje je svake godine izdavao Savezni zavod za statistiku, a u kojima možemo da pratimo razvoj jugoslovenske ekonomije – dodaje Rakić.

Možda najbolji primer je upravo niški gigant – Elektronska industrija.

Na početku 1973. godine bilo je izuzetno teško u pogledu finansiranja proizvodnje i plasmana proizvoda EI. Fabrika nije bila likvidna, a prethodnih godina izbio je veliki štrajk usled nemogućnosti isplate ličnih dohodaka. Tokom 1972. godine fabrika je poslovala sa velikim gubicima, ali je poslovnu godinu završila sa „dobitkom“ od svega 5 miliona dinara naspram očekivanih 1,2 milijarde. I pored blokade računa koja je trajala nešto više od 1200 dana, lični dohodak radnika je finansiran iz drugih izvora. Slično je bilo i sa MIN-om i „Vulkanom“. Ove fabrike spašavale su banke i uzimanje kredita koji su kasnije došli na naplatu – kaže Rakić.

Iako se starije generacije sećaju da se tada radilo i izvozilo, kada se pogleda statistika, vidi se da je najveći deo ukupnog izvoza države otpadao na SSSR, zemlje Istočne Evrope i zemlje „trećeg sveta“.

Na takvim nekonkuretnim tržištima, jugoslovenski proizvodi su dominirali. Kada je došlo do otvaranja jugoslovenskog tržišta osamdesetih naišlo se na žestoku konkurenciju proizvoda iz uvoza kojima jugoslovenski proizvodi nisu mogli da pariraju ni po kvalitetu ni po kvantitetu – dodaje Rakić.

Da li se u Titovo vreme lepo živelo?

Primenjivao se tada sistem „par-nepar“, hrana se uzimala na bonove jer je bilo nestašice osnovnih životnih namirnica tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, kaže Igor Rakić, a vrhunac svega je bankrotstvo Jugoslavije 1982. kada više nije mogla da otplaćuje spoljne dugove.

Mnogi su mišljenja da su mogli da „spavaju na klupi“ aludirajući time na bezbednost koja je tada bila. Ipak, novinski članci iz tog perioda demantuju takvu percepciju. Prodaje droge na ulicama Niša je bilo, tuče među učenicima neretka pojava, a grupice siledžija terorisale su mirne građane i unosili nespokojstvo decenijama – priča Rakić.

Ono što je jedna od najvećih tekovina Tita i jugoslovenskog socijalizma bila je dostupnost obrazovanja svakome ko je hteo da se školuje.

U Nišu se otvaraju fakulteti i univerzitet, grad postaje jedan od centara obrazovanja na prostoru Srbije i Jugoslavije, a strani studenti (najčešće Arapi) dolaze da studiraju u Nišu. Drugi interesantni fenomen je na polju kulture koja je svakako doživela procvat skoro na svim poljima. U Nišu se javljaju bendovi koji prate evropske i svetske tokove, izlaze na jugoslovensku scenu i postaju poznati poput Lutajućih srca, Galije, Kerbera. Niš je postao domaćin Filmskih susreta, manifestacije sa ukorenjenom tradicijom. Brojni glumci koji su obeležili kinematografiju bivše Jugoslavije započeli su svoju karijeru u Nišu – kaže Rakić.

Prava radnika su bila garantovana i ustavom i zakonima, za razliku od perioda pre Drugog svetskog rata, a odnos prema ratnim veteranima bio je dobar.

Takođe, politika nesvrstavanja koju je sprovodio Tito od sredine pedesetih pa do kraja sedamdesetih i koja je doprinela podizanju ugleda zemlje, odrazila se i na Niš koji je postao mesto koje su posećivale brojne delegacije, mahom iz afričkih zemalja. Na primer, Tito je 1964. godine posetio Niš i Elektronsku industriju, zajedno sa prvim predsednikom Alžira Ahmedom Ben Belom. Tržište nesvrstanih zemalja je bilo dostupno za niška preduzeća gde su plasirali svoju robu – dodaje Rakić.

Ipak, previše idealizovana slika da se u „Titovo doba“ i Jugoslaviji živelo lepo posledica je krize devedesetih godina, smatra istoričar Igor Rakić.

Antijugoslovenska i antikomunistička propaganda tadašnjeg državnog rukovodstva sprovođena je u cilju mobilizacije masa i svrstavanje u tabore koji su nosili nacionalne predznake jer su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije uveliko trajali, a svaka republika je imala svoje viđenje rešenja nacionalnog pitanja posle pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata. Svi su za tešku nacionalnu situaciju krivili komunizam, partiju, Tita i Ustav iz 1974. godine. Ipak, hiperinflacija i uništenje privede usled sankcija i ratova devedesetih, kod građana su stvorili privid da se u prošlosti živelo spokojnije, bolje i sa setom se sećaju tih vremena – priča Rakić.

Istoričar ističe da „nepoznavanje relevantnih činjenica može doprineti da nam se istorija ponovi jer mnogi danas čak i traže uzore u tom periodu kako bi privredi vratili ‘stari sjaj’, nadmašili graditeljsku delatnost kad se gradilo i šta je trebalo i šta nije, ili da se spoljnopolitički kurs postavi sličan politici nesvrstanih“.