Godinama uz one koje sistem ne vidi: Marina Adamović o humanosti, borbi i solidarnosti sa studentima Niša

Skoro 15 godina je prisutna tamo gde sistem zastaje, a problemi ostaju nevidljivi. Mnogima je upravo ona poslednja nada, nekima i jedina. Zbog izuzetne humanosti, solidarnosti i nesebične podrške onima kojima je pomoć najpotrebnija, niški studenti su joj nedavno dodelili zahvalnicu u vidu medalje. Niška humanitarka Marina Adamović za Južne vesti govori o vrednostima za koje se zalaže, o borbi i o tome zašto je i poslednjih godinu dana uz svoje sugrađane, na protestima.

“Ne mogu da verujem da su se ti mladi ljudi setili mene u celom tom haosu u kome se nalaze”, počinje priču Marina, koja boluje od multiple skleroze, dok uzima i pokazuje priznanje koje je dobila. Za nju je to, kaže, nova najznačajnija gradska nagrada.

Meni ’11. januar’ više nije nagrada Grada Niša. ’28 decembar’ je nagrada Grada Niša. Tog dana sam primila najznačajniju nagradu koja se dodeljuje u ovom gradu – ističe ona.

U vremenu u kome se humanost neretko meri vidljivošću na društvenim mrežama, Marina Adamović ostaje dosledna drugačijem pristupu.

Bez pompe i galame, svakog dana je na ulici – u Obrenovićevoj, gde se od 2017. godine nalazi i Banka dobročinstva, ili na Bulevaru Nemanjića. Podseća na to kako je i zašto počela da prikuplja novac za one kojima je pomoć neophodna.

Kad sam došla do invalidskih kolica, bila sam bez posla. Htela sam da budem od neke koristi. Počela sam te 2012. ili 2013. godine da čitam svoje tekstove, pa da prodajem te knjige i uplaćujem novac za mlade, a onda su ljudi počeli da mi ostavljaju novac i bez knjiga. Trebalo je dosta vremena da počnu da mi veruju, da se uvere da taj novac ne ide u moj džep. Posle sam postala članica Fondacije ‘Budi human’, pa ‘Humanost bez granica’ – navodi Marina.

Njena humanost traje i kada kamere odu. Mnogima je ona prva osoba kojoj se javljaju kada nemaju kome drugom da se obrate.

Veruje da među Nišlijama ima dosta humanih ljudi, kaže da dosta pomažu i da je to još izraženije u poslednjih godinu dana.

Humanost je sasvim obična osobina čoveka, da budeš čovek, da pružiš ruku onome kome je potrebna pomoć. Mnogi su to, nažalost, zaboravili i gledaju da budu humani, ali samo ako od toga mogu da imaju neku korist. Ipak, sve više Nišlija želi da pomogne. Otkako sam se povezala sa studentima, još je više ljudi koji ostavljaju priloge. Veruju i njima i meni – kaže Marina.

Nije znala da će dobiti nagradu od studenata jer su hteli da je time iznenade, pa prepričava svoju reakciju kada su joj uručili medaljon.

Došao je kod mene jedan student i pitao me da li 28. decembra, za kada je bilo najavljeno njihovo prikupljanje potpisa, mogu da dođem do gradske Skupštine. Bio je to vikend, trebalo je da od 8 ujutru budem na Bulevaru Nemanjića, pa sam rekla da ću potpisati tamo i da neću moći da dođem do Skupštine u 16 sati, bilo bi mi previše. Izvinila sam mu se. Posle sam srela tog studenta sa još jednom studentkinjom i tada su mi dali ovu kutijicu. Kad sam otvorila i videla medaljon, nisam mogla da verujem. Pola sata sam gledala i nisam znala šta da kažem. Da ja njima padnem na pamet ovim povodom, da izdvoje vreme za mene pored svega što rade, da naprave svojevrsni orden, neverovatno mi je. Prezahvalna sam – priča humanitarka.

Kada ih vidi, kaže, ima potrebu da im se pridruži jer veruje da rade nešto veliko i plemenito.

Do sada je sve bilo tako sivo, tako tmurno. Kao da je pad nadstrešnice kap koja je prelila čašu posle Ribnikara i svih nemilih događaja. Probudilo je to neku gorčinu u svima nama. Tada su se pojavili studenti i izmenili sve. Otvorili su oči ljudima. Ljudi su, malo po malo, dan za danom, prvo sumnjičavo, počeli da veruju u neko bolje vreme, zahvaljujući studentima. Političari bi trebalo da odu sa mesta na kojima se sada nalaze jer ovi mladi ljudi treba da izaberu neke nove predstavnike koji će da stoje ispred nas. To su nevina, čista bića, koja imaju veliku, divnu i plemenitu viziju – ističe ona.

Njena želja je da Srbija jednog dana bude zemlja u kojoj nikome život neće zavisiti od SMS-ova. Ipak, smatra da, nažalost, taj trenutak nije ni blizu.

Mislim da smo daleko od ekonomskog tigra. Toliko smo propali, da je to strašno. Koliko vidim, u svim stranim državama roditelji dece koja boluju od neizlečivih bolesti ili ne mogu da se kreću dobijaju status roditelja staratelja. Kod nas ništa ni od toga. Ljudi bez posla i para ovde moraju da čuvaju bolesnu decu – kaže Marina.

Njeno prisustvo podseća da Niš nisu samo institucije i odluke, već ljudi koji brinu jedni o drugima i da zahvaljujući takvim ljudima, nada i dalje ima svoje mesto u ovom gradu.