Na Svetski dan turističkih vodiča podsećanje da je Niš grad heroja i heroina, sa „biserima“ i zaboravljenim ćoškovima

Grad prepun istorijskih, kulturnih i turističkih mesta koji krije lepe, herojske, ali i tužne priče svojih ljudi, ali i onih koji su izabrali ovo mesto za svoju prolaznu, polaznu ili dolaznu tačku – to je Niš. Na takav grad, koji je kroz istoriju donosio slavu, proslavljao, ali i tugovao, podsećaju članovi Udruženja turističkih vodiča Niša koji danas, na svoj svetski dan, imaju besplatne pešačke i autobuske ture i pričaju priče koje izlaze iz okvira standardnih priča i koje bi trebalo da podsete lokalno stanovništvo na stvari, na lepe bisere koje imamo po gradu rasute i neke ćoškove koje možda nismo obišli često, kaže turistički vodič Nenad Rokvić.

Prošle godine u Nišu je, prema podacima Zavoda za statisku, bilo oko 156.000 turista, a neki od njih imali su prilike da u društvu i priči turističkih vodiča nauče nešto novo o gradu koji nije samo mesto dobrih kafana, najboljeg bureka, odličnog roštilja.

Danas se obeležava Svetski dan turističkih vodiča i niško Udruženje obeležava besplatnim turama na kojima priča o manje poznatim stvarima, koje su možda i najzanimljvije.

Vi kad kucate Niš, dobijete prvo Ćele-kulu, pa Medijanu, Tvrđavu, onda dobijete druge stvari koje se nalaze u gradu, dosta restorana, ponuda ugostiteljska je jako dobra. Međutim, mi se trudimo da, kada dođe Svetski dan vodiča, pričamo neke priče koje izlaze iz onog okvira standardnih priča i koje bi trebalo da, ne mogu da kažem da nauče lokalno stanovništvo, ali da ga podsete na stvari, na lepe bisere koje imamo po gradu rasute i neke čoškove koje možda nismo obišli često – kaže Rokvić.

Niš je svedok i učesnik različitih važnih događaja iz lokalne, ali i nacionalne i svetske istorije. Različiti periodi naše istorije ostavili su trag na ovaj carski grad, a Ćele-kula je, iako deo nacionalne istorije, privlači pažnju i van granica ovog dela Evrope.

Ćele Kula je ono što Amerikanci nazivaju „wow-efekat“. Ta priča nije poznata van nacionalnog okvira, ali treba da znaju svi. Možda se zna za tu priču u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, na teritoriji bivše Jugoslavije, eventualno se zna u Bugarskoj i Grčkoj, i Albaniji, i neko zna u Turskoj. Ostali ljudi, turisti koji dolaze ovde, Ćele-kulu ne prepoznaju, niti znaju uopšte o čemu se radi. Znaju da postoji nešto što je potpuno van svih okvira, ono što možete da očekujete na licu mesta, da vidite kulu napravljenu od ljudskih lobanja – priča Rokvić.

I taj prvi efekat turista je ono na šta, priča Rokvić, on obraća pažnju.

Ranije sam prvo ispričao priču, pa ih onda pustim unutra. A sad radim obrnuto. Pustim ih unutra, da vidim taj efekat koji ima takav jedan spomenik na njihovim licima, pa onda polako ulaze unutra, pitaju da li sme da se slika, da se priđe i onda kreće mnoštvo pitanja. Da bi neko ko dolazi preko Atlantika ili Skandinavije, Španije, treba mu dobar uvod, objašnjenje jer postoji gomila interpretacija koje su nekada i smešne, nekada i žalosne, a mi se trudimo da budemo negde na sredini, da budemo tačno tamo gde je istina. Ćele-kula jeste nešto što ostaje kao najveći pečat, a ona vuče na stradanje, na tugu, na borbu, na nešto što je neko patio da bi neko nešto dobio – dodaje Rokvić.

Ima i mnogo lepih stvari koje turistički vodiči vole da pokažu turistima, a najlepša je, kaže Nenad Rokvić, Arheološki park Medijana.

Kad vi kažete ljudima da je to pravljeno u prvoj polovini četvrtog veka, i da je to originalno, da je to nešto što stoji tu od tog perioda, onda vi dobijete oduševljenje. Pričamo o životu cara ili nekom ko je blizu cara, pričamo o njihovom podnom grejanju, o toploj i hladnoj vodi, o njihovim žurkama, veseljima i o svemu onome što su imali. Antika, što sam ja bar iz mog iskustva video, interesuje mali broj ljudi. Nisu baš ljudi zainteresovani da odu da gledaju ruševine, ali kad vide nešto lepo, kao što su ovi mozaici, koji su još uvek sveži sa bojom, onda to bude pravi efekat – kaže Rokvić.

Niš je mnogim značajnim ljudima bio prolazna stanica, ali i inspiracija i mesto za život.

Srbija je kao kneževina bila jedna zanemarljiva stvar na Balkanskom poluostrvu, koja se prostirala od Beograda do Aleksinca. Tek oslobađenjem Niša, Leskovca, Vranja i Pirota, i zauzimanjem cele te linije moravsko-vardarske, odnosno moravsko-nišavske doline, Srbija je zauzela ono mesto koje joj i danas pripada, to je jedna od glavnih geostrateških lokacija u Evropi. I vi imate ovaj pravac, moravsko-vardarski, prema jugu Balkanskog poluostrva, do Atine i Soluna, ali imate i ovaj drugi pravac koji je jako bitan, i jedan od najbitnijih evropskih pravaca, to je moravsko-nišavski prema Konstantinopolju, odnosno Istanbulu i dalje prema Maloj Aziji i prema Jerusalimu – priča Rokvić.

Gosti i prolaznici bili su putopisci, slikari, ljudi koji su se bavili umetnošću.

Tu su bili i ljudi koji su bežali od političkih problema u drugim zemljama pa su se naselili ovde, ljudi koji su samo bili u prolazu, počev od Alfonsa de Lamartina, Evlije Čelebije, potom slikara, pesnika, putopisaca. Svi koji su prošli kroz grad ostavili su neki trag, zapisali nešto. Imamo onu čuvenu rečenicu da je sultan osmanski izgovorio kako niško vizantijsko utvrđenje, srednjovekovno niško utvrđenje, koje 26 dana odoleva napadima Osmanlija, izgleda kao „nakostrešeni zmaj koji bljuje vatru“. I to je bilo objašnjenje sa turske strane kada su poslednji put opsedali nišku Tvrđavu pre konačnog zauzimanja Niša, nakon čega su došli i ostali ovde četiri i po veka – kaže Rokvić.

Obilazeći Niš turistički vodiči pričaju priče i o niškim heroinama koje zauzimaju važno mesto u istoriji. Nezaobilazne su priče o Nadeždi Petrović, poznatoj slikarki, prvoj ratnoj fotografkinji na Balkanu, osnivačici Kola srpskih sestara i Likovne kolonije u SIćevu, o Đuki Dinić, heroini iz Drugog svetskog rata, potom o Zajde Badži, carici Jeleni, majci cara Konstantina i drugima.

View this post on Instagram

A post shared by Južne vesti (@juznevesti)