Niš pod palisadama – kako je nastajao centar grada pre i posle oslobođenja od Turaka

Iako formiranje današnjeg Trga kralja Milana zvanično počinje nakon oslobođenja Niša 1878. godine, centralno gradsko jezgro i uži centar Niša razvijaju se još u 17. veku unutar palisada, odbrambenih zidova koji su činili “nišku varoš” za vreme austrijske uprave. Istoričar i naučni saradnik Inovacionog centra Niš Milan Ranđelović napominje i to da ustanove u Nišu na mestu sadašnjih gimnazija „Stevan Sremac“ i „Bora Stanković“ bila prva Islahana u čitavom Osmanskom carstvu, dok je u Bali-begovoj džamiji postojala sekularna biblioteka koja je radila u tri smene, za koju tvrdi da demantuje predrasude o nepismenom jugu Srbije. Napominje i to da Staro groblje tek od 1844. godine premešteno na mesto gde se nalazi danas, a razlog je pandemija kuge koja je trajala 7 godina.  

Prema rečima niškog istoričara, 19. vek je zahvalan kada je u pitanju razvoj infrastrukture Niša, kakav je poznat danas, te da iako se mnogo toga promenilo od osobođenja grada 1878. godine, napominje da su mnoge istorijske urbane celine, ali i institucije nastavile rad u nekom drugom obliku, ali i čak da i danas imaju iste funkcije.

Ipak, kada je reč o užem centralnom jezgru grada, Milan Ranđelović ističe da je od Velikog bečkog rata koji se dogodio krajem 17. veka, najuži centar grada počeo da se razvija.

Nakon okončanja austrijske uprave gradom, tu je postojalo manje utvrđenje koje je štitilo prilaz mostu sa leve strane Niša, a u austrijskim izvorima je poznato kao rogovlje utvrđenje, jer je imalo krakaste kutove i oko njega je išao jedan šanac kroz koji je proticala voda iz Nišave. U tom utvrđenju moglo je da bude oko 80 ljudi i bilo je veličine 70×50, tako da se prostriralo do mesta gde je sada fontana, uz sam most. Dalje od tog utvrđenja, pričamo o pravcu ka Obrenovićevoj ulici, nekada Pobedinoj, početkom 18. veka, kako je grad rastao i privredni značaj i snaga Grada Niša, formirana je bila i pokrivena čaršija i u toj čaršiji su Austrijanci 1737. godine, kada su drugi put došli u Niš, opisali jako slikovito kao mesto na kome se ispod tih plahti gde su bile tezge, osećao težak miris narandži i robe i da je bilo mnogo mačaka – kaže Ranđelović.

Džamija “na sred” Voždove i velika bitka u Prvom krstaškom ratu kod Nišave 

Od hotela Ambasador, pa sve do nekadašnje turističke agencije Putnik koja se nalazila prekoputa spomenika Oslobodiocima Niša postojala je, kaže i džamija, ali da još uvek nije poznat njen zadužbinar.

Međutim, ono što je poznato jeste da je temelj te džamije bio izantičkog perioda, zbog čega istoričari imaju uverenja da je na tom mestu, na sred Voždove ulice nekada bila hrišćanska crkva.

 Postoji mogućnost, kaže Milan Ranđelović da je baš u toj crkvi Stefan Nemanja sreo Fridriha Barbarosu.

Ono što znamo je da je jedan zid te muslimanske bogomolje imao temelj iz antičkog perioda koji je prethodio Osmanlijama, tako da je verovatno tu bila neka bogomolja hrišćanska, koju su konvertovali u svoju džamiju. Nije isključeno da je to bila crkva u kojoj je Stefan Nemanja sreo Fridriha Barbarosu. Mnogi ljudi, starije generacije pamte slučaj kada je devedesetih kopano tu i kada je nađena nekropola sa ostacima te džamije, pa je tu nastala čuvena niška legenda o džinovima. Nisu u pitanju zemljani ostaci džinova, već nekropola iz rimskog perioda. Taj deo Niša je zanimljiv jer je tu došlo i do velike bitke u Prvom krastaškom ratu, to je bitka iz 1096. godine kada su Krstaši bili pod vođstvom Petra Pustinjaka. Jedan deo Krstaša je nakon odlaska iz Niša zapalio mlinove zbog neke rasprave sa niškim trgovcima, pa su i niški građani i gradska posada zapodenuli boj u kojem je poginulo oko 2.000 nemačkih vojnika. U isto vreme to je bio prvi slučaj da su Nišlije zajednički branile grad – napominje naučni saradnik Inovacionog centra Niš.

Kada govori o formi po kojoj je nastalo centralno gradsko jezgro, Ranđelović napominje da su se pratile granice palisada tadašnje niške varoši, odbrambenog zida koji je okruživao Niš na levoj strani Nišave.

To je bio jedan veliki potez, te palisade predstavljale su dva reda drvene građe zida između kojih je sabijana zemlja. Vremom ta zemlja proklija i ti zidovi postanu nešto jako dobro moglo da apsorbuje artiljerijske udare. Palisade su zanimljive jer su se protezali od Jagodinmalskog mosta, preko ulica Stefana Prvovenčanog, do visine današnje Dušanove ulice, a preko Margera išle do Oblićevog venca odakle su se zaokretale ka jugu, dakle negde pored Pravnog fakulteta i Vojne komnade izlazile na most. Upravo Obilićev venac nosi ime po tom delu palisada koji je raščićen, kao i u Beogradu, svugde gde su bile palisade, ostale su velike gradske trase, arterije i zbog toga da bi se napravila veza nazvan je venac, u našem slučaju Oblićev venac – kaže Milan Ranđelović.

Na svakih 150 metara, tadašnjih palisada nalazili su se radani, odnosno kule odakle su stražari nadgledali prilaze Nišu.

Imalo je nekoliko kapija, u pravcu Pirota bila je jedna kapija u visini Narodnog pozorišta. Kroz Dušanovu ulicu da tako nazovemo tu particiju, kod Margera bila je Fehtije džamija, odnosno Svetinikolska crkva. Negde kod Pirotske rampe bile su prokupačka i leskovačka kapija. To je uticalo na formiranje najužeg centra Niša kakvog znamo – tvrdi niški istoričar. 

Staro groblje prvobitno bilo između Osnovnog suda i crkve Svetog Luke

Unutar palisada, nalazilo se Staro groblje, između današnjeg Osnovnog suda i crkve Svetog Luke, ipak zbog sedmogodišnje pandemije kuge, Milan Ranđelović kaže da su kapaciteti groblja bili popunjeni, a ono izmešteno na lokaciju na kojoj se nalazi i danas.

Staro groblje je zanimljivo je nije bilo tu gde se nalazi sada. Prvo mesto na kome se nalazilo bilo je upravo pored ovih palisada, negde između Palate pravde i crkve Svetog Luke iza gimnazija i Voždove škole. U periodu od 1833 do 1840 kroz celu evropsku Tursku takozvanu Romeliju, produvala je jako ozbiljna pandemija kuge koja je zapatila ceo ovaj deo Evrope. I Niš je u periodu od 6, 7 godina strašno stradao kao i svi delo osmanske Turske gde se nije mnogo vodilo računa o sanitarnim komunalnim uslovima. U tom periodu toliko je ljudi umiralo u Nišu da na tom turskom groblju koje je bilo na tom potezu nije se više vodilo računa ko će biti sahranjivan. Najviše je stradalo muslimansko stanovništvo jer su ostali u mahalama, a Srbi su se povlačili u zbegovima. Tako da je 1844. godine taj potez ispunio sav kapacitet i Staro groblje seli na mesto gde je danas, van palisada, dalje od Niša – kaže Ranđelović.

Prva Islahana u Osmanskom cartvu osnovana u Nišu

Tokom perioda u kome je Ahmed Midhat-paša upravljao gradom, zgrada današnjih gimnazija i osnovne škole u Voždovoj ulici bile su prva Islahana u Osmanskom carastvu koja je bila od velikog značaja za obrazovanje u 19. veku, ne samo Nišlija, nego i stanovnika čitave Srbije.

To je vrsta Doma za nezbrinutu decu i Zanatske škole u isto vreme. Jedan obrazovni hibrid. U takvoj školi deca su sklanjana sa ulica i marnigalnih porodica, zatim su školovana. U Nišu su učila terzijski, obućarski, kožarski zanat, a novac za izrdžavanje te ustanove je prikupljan donacijama Nišlija koji je vremenom postao stalni porez. Onda su deca koja su bila najbolje zanatlije, dobijale su bespovratni kredit iz budžeta škole da osnuju svoje radnje. U isto vreme ta škola sklanja decu sa ulica, a bila i akumulator lokalne privrede. Nije bila samo lokalnog karaktera, deca iz te škole, zahvljajući sredstvima koja su im obezbeđenja, išla direktno na školovanje u Pariz ili Belgiju i Flandriju gde su nastavili da izučavaju ćilimarski zanat, tapiserije. A u Nišu su im predavali naši majstori iz Pirota – tvrdi Ranđelović.

Nasleđe iz osmanskog perioda za niškog istoričara je važno jer kako kaže, povlači homogenost i kosmpolitski karakter mnogih ustanova koje su osnovane u Nišu. 

Trend je da se većina ustanova koje imamo u Nišu beleži za osnivanje tek nakon 1878. godine, a u Bali-begovoj džamiji je još 1863 postojala sekularna bibilioteka, koja je radila u tri smene jer je interesovanje ljudi bilo toliko da činovnici nisu mogli preko dana da dođu. To ruši uvreženu sliku u našem društvu da jug Srbije nije bio pismen ili nije imao sluha za pismenost sve do oslobođenja, to pomera dublje u prošlost bibliotekarstvo na našim prostorima, ali daje i težinu i pedigre – zaključuje Ranđelović.

Bitno je, ističe Milan Ranđelović popularizovati nasleđe iz osmanskog perioda iako “nije moderno”, te da bi to bilo moguće osnivanjem novih ustanova, muzeja, časopisa i portala koji će se isključivo tim periodom Niša baviti.