Pouke nesreće u Kočanima – korišćenje zapaljivih materijala u građevinarstvu i nepoštovanje propisa

Nakon tragedije u Kočanima makedonska ali i naša javnost u neverici postavlja pitanje – kako je do takve nesreće uopšte moglo da dođe? Kako je moguće da objekat u kome borave stotine ljudi može imati zidove i tavanicu obložene zapaljivim materijalima? Kako je moguće da se drastično ne poštuju propisi koji život znače?

Upotreba zapaljivih materijala nedozvoljenih građevinskim pravilnicima

Neobaveštenost stanovništva dovodi do korišćenja nepouzdanih materijala u gradnji koji mogu naneti štetu i u požaru izazvati smrtonosne posledice. Međutim, mnogo više javašluk i neodgovornost vlasnika, investitora, izvođača ali i državnih službenika ovlašćenih za kontrolu sprovođenja propisa dovodi do upotrebe neodgovarajućih građevinskih materijala. Ovi zapaljivi materijali sve nas mogu mnogo više koštati od uštede koja je dobijena korišćenjem jeftinijih umesto propisanih. Primerice, pravilnici o protivpožarnoj zaštiti propisuju isključivo korišćenje nezapaljivih materijala za oblaganje objekata u kojima boravi veća grupa ljudi – veća obdaništa, veće škole, bolnice, tržni centri, sportske hale…

Međutim, stanovništvo svojim očima može da vidi da fasade takvih objekata nemaju u sebi mineralnu vunu već znatno zapaljivije materijale na bazi stiropora ili poliuretana. Naročito se u renoviranjima stambenih objekata štedelo na fasadnim oblogama, tako da je vrlo često energetska sanacija solitera dovela do porasta požarnog rizika u njima.

Pravilnici o zaštiti od požara u Srbiji nalažu da već u zgradama sa 2 sprata moraju postojati protivpožarne barijere od mineralne vune, u visini svakog sprata na fasadama ali i na vertikalnim spojevima sektora zgrade, najčešće na fasadi između stanova. Međutim, energetska sanacija zgrada se u Srbiji najčešće ne prijavljuje protivpožarnim autoritetima jer se odomaćilo da termin „sanacija“ u projektu rekonstrukcije neke višespratnice, na primer, navodno ne zahteva protivpožarnu analizu, pregled i dozvolu. Sve češćom primenom ovog tipa zaobilaženja propisa dolazimo u situaciju da smo energetsku nebezbednost zamenili požarnom nebezbednošću u mnogim renoviranim objektima. Kako ne došlo do novih tragedija i žrtava. Udruženje „Mineralne vune Srbije – MIVUS“ skreće na različitim adresama pažnju da se propisi i menjaju i mnogo striktnije poštuju.

Ušteda na materijalima se plaća cenom u životima i imovini

Problemi sa upotrebom zapaljivih materijala su frekventniji u manjim mestima gde nedostaje kadrova, obuke i iskustva u primeni propisa, što dovodi do opasnosti za imovinu i živote stanara u slučaju požara koji lako može da izbije na fasadu i da se preko nje širi dalje. Istovremeno, žitelji porodičnih kuća svoje objekte najčešće izoluju stirodurom i stiroporom, što ih može skupo koštati u budućnosti.

Ušteda zbog jeftinijeg materijala, a koja nije prevelika, ostaviće onu stranu objekta koja je izložena direktnom suncu – bez izolacije koja će se istopiti za nekoliko godina jer stiropor ne može da izdrži visoke temperature i direktan uticaj sunca.

Dok je stirodur koristan za izolacije sokli objekata i najniže zone fasade u dodiru zgrade sa tlom, zbog svoje otpornosti na vodu i udarce, štednja postavljanjem na visoke zidove, umesto mineralne vune, koštaće vlasnika koji će morati da renovira fasadu nakon desetak godina, ili će mu ponovo rasti troškovi grejanja ali i hlađenja doma. Takođe, izolacije klasičnih tavana koji se ne koriste za boravak je čak jeftinije mineralnom vunom nego stiroporom koji se češće koristi, što nije poznata činjenica vlasnicima porodičnih kuća.

Mere za sprečavanje štete i žrtava

Kako bi se smanjili rizici, u Srbiji je neophodno podizanje svesti građana i uvođenje strožijih inspekcijskih kontrola. Edukacija o pravilnoj primeni negorivih materijala i prednostima mineralne vune u odnosu na zapaljive materijale poput stiropora može igrati ključnu ulogu. Takođe, lokalne samouprave trebalo bi da obezbede subvencije za korišćenje bezbednijih materijala kako bi građani lakše mogli da priušte adekvatan izbor. Regulative bi morale da obuhvate i obavezne procene rizika kod svih tipova građevinskih radova, bez obzira na to da li su oni definisani kao „sanacije“ ili kompletne rekonstrukcije.

Problem kadrova u manjim mestima mogao bi se rešiti kroz specijalizovane obuke i angažovanje mobilnih inspekcijskih timova, koji bi pokrili ugrožene regione. Na kraju, neophodno je jasno ukazati da ušteda na materijalima danas može imati fatalne posledice sutra – kako po bezbednost ljudi, tako i po trajnost objekata.

Autor: Dušan Korunoski, diplomirani inženjer arhitekture, sekretar Udruženja „Mineralne
vune Srbije – MIVUS“