Ratni dnevnik pirotskog prote – kako je Ljubomir Momčilović prešao put od Mačve do Bizerte

Uz jednu od najodlikovanijih jedinica srpske vojske, Drugi pešadijski puk Knjaz Mihailo, poznatiji kao Gvozdeni puk, kroz sve strahote Velikog rata koračao je i vojni sveštenik Ljubomir Momčilović iz Pirota. Njegov ratni dnevnik, rukom pisan na frontu, ne donosi samo suvoparne vojne izveštaje, već duboko lično svedočanstvo o stradanju, veri i nadljudskim naporima koji je, uprkos gladi i bolestima, uspeo da se vrati u otadžbinu kao pobednik. Svedočanstvo o njemu od zaborava čuva Muzej crkvenih starina u Nišu.

Ljubomir Momčilović, rođen 1888. godine u Pirotu, mobilisan je 1914. godine kao vojni sveštenik pri Moravskoj diviziji. Njegov ratni put počeo je u Mačvi, na Parašnici i Crnoj bari, ali se sudbina ovog sveštenika neraskidivo vezala za rodni kraj u oktobru 1915. godine, kada je njegov puk dobio zadatak da brani Pirot od bugarskog napada.

Puk je zauzeo položaj Drenova Glava, Vratov Krst, Pasji Vrh itd. Borba sa Bugarima je počela bez objave rata od strane Bugara 1. oktobra 1915. godine. Iako su na ovom bojištu Bugari potučeni, oni su provalili front kod Vranja i mi smo morali još isto veče da odstupamo ispred neprijatelja – zapisao je Momčilović, opisujući početak povlačenja koje će ih odvesti preko Babušnice, Vlasotinca i Leskovca, sve do albanskih planina – pisao je prota.

Momčilovićevi zapisi o povlačenju preko Albanije svedoče o nezamislivim uslovima u kojima se srpska vojska našla. Put kroz Medveđu, Prištinu i Prizren, pa preko Ljum Kule u neizvesnost albanskih vrleti, bio je obeležen glađu i iscrpljenošću. 

Sveštenik beleži da su se, uprkos svemu, borbe nastavljale i na makedonskom frontu, gde je njegov tadašnji XII puk toliko stradao na Dedolju i Beloj Zemlji da je morao biti rasformiran.

Ulazak u besmrtni Gvozdeni puk

Nakon teških gubitaka i pogibije komandanta trećeg bataljona, prota Ljubomir dobija premeštaj koji će obeležiti njegov život – postaje sveštenik Drugog pešadijskog puka Knjaz Mihailo, čuvenog Gvozdenog puka. 

Sa ovom jedinicom prošao je proboj Solunskog fronta i gonjenje neprijatelja sve do Temišvara.

Ono što Momčilovićev dnevnik izdvaja jeste fokus na svakodnevne, egzistencijalne probleme vojnika.

Sveštenik Dalibor Midić koji vodi Muzej crkvenih starina, čuva sećanje na protu Ljubomira, te ističe da su u tim trenucima najobičnije stvari postajale pitanje života i smrti.

Dnevnik donosi jednu ljudsku priču o tome kako su zapravo oficiri i vojnici na frontu živeli. Najveća briga njihova u tom trenutku bila je da se nahrani konj, od koga je zavisio i život njih samih, i da se nahrani vojska obolelih i izmučenih – objašnjava Midić.

Vera iskovana u toposvkim čaurama

Momčilović u svojim zapisima ne krije radost zbog oslobođenja „porobljene zemlje“, uprkos godinama provedenim u ropstvu i izbeglištvu, uključujući i boravak u savezničkim logorima u Africi, u Bizerti.

Za svoju službu i hrabrost na frontu, ovaj Piroćanac je dobio brojna odlikovanja, uključujući srebrne i zlatne medalje za revnosnu službu.

Njegovo dragoceno ratno nasleđe – dnevnik, fotografije i improvizovani bogoslužbeni predmeti poput kadionica i svećnjaka koje su vojnici na frontu izrađivali od toposvkih čaura – darovano je 1961. godine Muzeju crkvenih starina u Nišu. 

Ovi predmeti danas nisu samo muzejski eksponati, već živi dokaz o duhovnoj snazi čoveka koji je, vođen verom i ljubavlju prema otadžbini, ispisao najslavnije stranice srpske istorije.

Sećanje na protu Ljubomira, pirotskog sveštenika koji je bio duhovni stub Gvozdenog puka, ostaje kao trajni podsetnik na cenu slobode i snagu ljudskog duha u najtežim vremenima.