Slikar iz Leskovca koji je u čamcu oplovio Jadran

U maloj sandolini sa veslom i improvizovanim jedrom od čaršava akademski slikar Dragan Jović Lisac oplovio je Jadransko more, a plovio je i po Baltiku, Crnom i Egejskom moru, šefovao umetnici Marini Abramović, družio se Momom Kaporom i Matijom Bećkovićem, ručao je kod Ive Andrića i naposletku spustio sidro u rodnom Leskovcu. Ipak, Lisac se i u svojoj osamdesetoj godini nada da to nije kraj plovidbe.

U Ulici Žike Ilića Žutog u centru Leskovca nalazi se dotrajala prizemna kuća iza čije metalne, zarđale kapije se krije parčence Mediterana. Staza od cigala, drvene stolice, pa čak i panjevi ofarbani su u plavo, kako bi vlasnika kuće Dragana Jovića Lisca podsećali na pučinu, na kojoj je proveo veći deo svog života.

Kaže da je i moreplovstvo i slikarstvo zavoleo u detinjstvu, za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu.

Imao sam 6 godina. Taman za ženidbu. Od korita sam napravio svoj prvi brod, na njega natakao zastavicu i natrpao ga svim i svačim i njime se spustio niz Veternicu. Tada sam počeo ciglom i da crtam po zidovima kuća, a crtao sam brodove – kaže Lisac.

More je prvi put video 1958. godine, kada je otišao u hrvatski Omiš, i odmah je iznajmio sandolinu, vrstu kajaka, iako nije znao ni da pliva, ni da vesla.

Malo sam zaveslao i udaljio se od obale. Tada čak nisam znao ni da plivam. Ipak, meni se sve to mnogo dopalo, pa sam, iako je sandolina namenjena za plažu, otplovio Brački kanal. Išao sam od Omiša do Brača, a to je 10 km. Policija me je tražila, jer nema mene, nema čamca, ali pošto nisu mogli da me nađu, čekali su me i kada sam se vratio odmah su me uhapsili i deportovali do Beograda. Tada sam imao 19 godina i živeo sam u Nišu – kaže Jović.

Posle je, kaže Lisac, naučio da pliva, ali je i sandolinom, koju je od nekog Hrvata dobio na poklon, išao sve dalje i dalje, pa je jednom prilikom jedva izvukao živu glavu.

Naišla mala bura, a ja sa sandolinom pored malog, stenovitog ostrva. Samo što se ne slupam. Kad nailazi ribarski brodić i mornari viču “bježi, luđače, poješće te beštije!”. Oni se uplašili da me ne pojedu ajkule. Naposletku sam se popeo na njihov brod i sa njima stigao do obale – priča Lisac.

---

„Ili mornarica ili ne idem u vojsku!“

Srednju Umetničku školu završio je u Nišu, a nakon nje Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Kada mu je nakon svršenih studija stigao vojni poziv 1965. godine Lisac kaže da nije želeo nijedan drugi vojni rod osim mornarice, pa je triput slao pismu generalu Ivanu Gošnjaku sa tom molbom.

Ili mornarica ili ne idem u vojsku! Na kraju meni udovolje. Pošalju me u Pulu u kasarnu 6 meseci, da se obučavam za brodsku signalizaciju. Međutim, kad se to završilo, sve mornare poslali na brodove, a meni kažu “ti ćeš sad da budeš za kulturu glavni, ostaješ u kasarni. Imaš izlaske koliko hoćeš, imaš kancelariju, imaš sve” – priča Lisac.

Međutim, on nije želeo ni kancelariju, ni druge vojničke benificije, već brod. Tako se, priseća se, u vreme jutarnje smotre popeo na krov kasarne i zapretio da će skočiti ako ga ne pošalju na palubu. O ovom “incidentu” su, kaže Lisac, sutradan izveštavale novine, ali je pretnja urodila plodom, jer se otisnuo na pučinu malim “PBR 552” vojnim brodom.

U to vreme je, priča Lisac, dosta slikao, a glavni motiv su mu bili brodovi. Liscu je jednog od tih dana, u Herceg Novom, rad na slici prekinuo stariji, elokventan čovek, koji je bio u pratnji žene. Bilo mu je zanimljivo što vidi mornara koji slika. Bio je to nobelovac Ivo Andrić sa svojom suprugom Milicom Babić, koja je imala kuću na crnogorskom primorju.

Oni su me pozvali kod njih na ručak. Uglavnom smo pričali o slikarstvu. Međutim, Milica je spremila neke splačine, došlo mi da se ispovraćam dok sam ih jeo – priča kroz osmeh Lisac.

On dodaje i da je bio prijatelj sa slikarem i piscem Momom Kaporom koji mu je posvetio portret, kao i sa Matijom Bećkovićem, a šefovao je i konceptualnoj umetnici Marini Ambramović.

Bilo je to u vreme kada sam radio kao konzervator i restaurator. U to vreme sam radio u Poreču na iskopinama. Marina je bila u grupi kojoj sam ja šefovao. Odnosno, ja sam bio zamenik šefa. Slagali su kockice mozaika – priča Lisac.

On dodaje da kod Abramovićeve nikada nije video neki naročiti talenat i čudi se kako je baš ona, od toliko dobrih umetnika koje poznaje, postala svetski poznata i priznata.

---

Nasukan u Leskovcu

Smrt njegovih roditelja, kao i njegove godine, naterale su ga da se vrati u rodni Leskovac, gde je morske ribe, rakove, školjke, zvezde i sipe, zamenio psom i mačkom. Imao je nekoliko ljubavi u životu, ali se nije ženio. Bez penzije, ali i bez ikakvih drugih primanja, provodi usamljen staračke dane u trošnoj kući, ispunjenoj crno-belim fotografijama, novinskim člancima i slikama. Pomažu mu mladi leskovački umetnici, kojima on zauzvrat prenosi lekcije iz slikarstva, ali i životno iskustvo.

Poslednji put je svojom sandolinom zaplovio devedestih godina. Da ne bi trulila u Leskovcu, sakrio je u pećini na jednom hrvatskom ostrvu, sa nadom da će joj se bar još jednom vratiti.

Moje sandolinče i još neke stvari sakrio sam tamo. Voleo bih da bar još jednom otplovim sa njom, ali ja trenutno nemam mogućnosti da odem do tamo da je vidim. I sad da me staviš u moje sandalinče malo i staro, a za koji mesec punim 80 godina, bez mobilnog i da niko ne zna, opet bih izašao na Jadran – kaže Lisac.

On dodaje da sve što mu je u životu trebalo bio mali čamac, veliki dvogled, lampa, alat i mape, kao i dugačko drveno veslo koje se sada uzdiže u hodniku njegove kuće i čeka da bar još jednom Lisac njime preseče morske talase.