Svedočanstvo o kraju koji nestaje – hroničar iz Toplice Radivoje Maksimović oživeo istoriju Resinca i okolnih sela

U vremenu kada se sela prazne, kuće ostaju zaključane, a uspomene nestaju zajedno sa ljudima koji su ih čuvali, Radivoje Maksimović iz podjastrebačkog sela Resinac rešio je da tome stane na put. U svojoj 87. godini objavio je monografiju Resinac i jedanaest susednih sela, delo koje je svedočanstvo o životu, navikama, običajima i ljudima jednog kraja koji nestaje.

Kada je Radivoje rešio da napiše monografiju svog rodnog sela i čitavog kraja, nije krenuo samo u istraživački posao već i u povratak kroz vreme.

On kaže da ga je upravo selo – njegovo rodno mesto, obavezalo da o životu u njemu ostavi makar malo pisanog traga, pa je rešio da izda knigu. Sva opisana sela u monografiji danas dele istu sudbinu – sve manje mladih, sve više praznih kuća.

Višegodišnja istraživanja, sakupljanja dokumenata, rada u arhivima i razgovora sa poslednjim živim svedocima starog vremena – sve je to rezultiralo kapitalnim delom za koje autor skromno kaže da je „samo pokušaj da se nešto sačuva od zaborava“. 

U knjizi se opisuju stari verski običaji koji danas postoje samo u tragovima, a Maksimović beleži da su se u selu nekada poštovala „sveta stabla“ – veliki hrastovi, kruške ili lipe oko kojih se narod okupljao u vreme praznika, ispod kojih je sveštenik čitao molitvu, a narod beležio dan i godinu događaja.

U atara sela bilo je više stoletnih stabala drveta ispod kojih je stanovništvo za vreme litija čitalo molitvu. Svako okupljanje sa sveštenikom žitelji Resinca su na stablu zapisivali, pa otuda naziv “zapis”. Danas u Resincu su u životu samo dva zapisa – piše u svojoj knjizi Maksimović.

Ostala stabla koja su označavana kao “zapis” nisu više u životu.

Jedan dub i jedna kruška – sve što je ostalo od nekadašnje duhovne mreže sela. Dok su ljudi u ono vreme od tih stabala tražili zaštitu, danas ta drva kao da štite uspomenu na njih – podseća hroničar iz Toplice.

Maksimović svoju motivaciju objašnjava jednostavno i emotivno, mnoge današnje generacije više i ne znaju odakle su im preci, kako su živeli, kakve su običaje imali, koje su bitke vodili u mirnim i teškim ratnim godinama. 

U mladima je prepoznao “skromno znanje o poreklu svojih familija”, pa ga je to, kako ističe, nateralo da ostavi trag o generacijama koje su stvarale selo, radile, ratovale i nestajale, ostavljajući “životni trag i dela” po kojima ih potomci pamte .

U knjizi se nalazi ogroman broj tema, od istorije doseljavanja posle Berlinskog kongresa, organizacije života nakon oslobođenja od Turaka, porodice i rodovi, zanati, poljoprivreda, seoski običaji, školstvo, ratovi, demografske promene, pa i duhoviti i životni zapisi iz narodne svakodnevice. To nije samo istorija – to je živa, topla dokumentarna priča o jednoj zajednici – kaže Maksimović.

Kao dobar poznavalac istorije i mentaliteta svog kraja, Maksimović je monografiju napisao jednostavno i razumljivo, kroz priče o životu običnih ljudi, tako da je mogu čitati i oni sa skromnijim obrazovanjem. Upravo zato, knjiga je postala dostupna svakome ko želi da razume svoje poreklo i život svojih predaka.

Maksimovićev rad je upravo to, jedna velika spomen-knjiga narodu koji je vekovima živeo podno Jastrepca, selu koje je davalo ratnike, seljake, dobre domaćine i učenike, i koje je i kroz najteže periode sačuvalo svoju posebnost.

Radivoje Maksimović nije samo opisao svoj kraj – on ga je sačuvao

Autor poručuje čitaocima da se okrenu svojim korenima, da dopune ono što je on zapisao, da kroz ovu knjigu razumeju svoj identitet i istoriju – jer kako kaže “ako se to zaboravi, izgubili smo sve”.

U monografiji žive i seljačke priče, ko je bio najbolji majstor, ko se prvi vratio iz rata, ko je podigao vodenicu, ko je imao najviše dece, zašto se jedno brdo zove baš tako kako se zove. Istraživanje je bilo teško zato što su se svedoci polako „gasili“, a mnogi pisani tragovi izgubljeni – dodaje Maksimović.

Iako piše o Resincu i okolnim podjastrebačkim selima, Maksimovićeva knjiga u stvari opisuje Srbiju koja se menja, o seoskoj kulturi koja se povlači pred modernim vremenom i o ljudima koji su svom mestu dali više nego što su od njega dobili.

U svojoj monografiji je želeo da sabere sve – od geografije i istorije, do sećanja, običaja, starog života, privrede, školstva, ratova, stradanja i napretka.

Skupljao je priče starijih, obilazio sela, arhive, biblioteke, crkve, državne institucije i domaćinstva. 

Građa je prikupljana iz čak 17 različitih arhiva i ustanova, među kojima su Arhiv Srbije, Istorijski arhiv Niša, Arhiv Toplice, biblioteke u Nišu i Prokuplju, statistički zavodi i lokalne škole .

Svaki Resinčanin, bilo da je danas u Prokuplju, Nišu, Beogradu ili na nekom drugom delu Srbije ili negde u svetu, u ovim stranicama može pronaći sebe, svoje pretke i deo priče koja traje već 140 godina.

Maksimović jedan od poslednjih seoskih hroničara

Radivoje Maksimović rođen je 1938. godine u Resincu, gde je proveo najveći deo života. Iako po struci nije istoričar, više od četiri decenije posvetio je prikupljanju podataka o svom selu i okolnim mestima – od starih dokumenata, fotografija i matičnih knjiga, do porodičnih predanja i svedočenja najstarijih meštana.

Radni vek proveo je u privredi, na poslovima organizacije i analitike, ali se tek u penziji potpuno posvetio istraživanju i pisanju.

Rezultat tog dugogodišnjeg rada je monografija Resinac i jedanaest susednih sela, jedinstven zapis o istoriji, običajima i životu jednog kraja.

Maksimović se danas smatra jednim od poslednjih seoskih hroničara – ljudi koji su, upornošću i ličnom posvećenošću, sačuvali ono što bi bez njih zauvek nestalo.