U Nišu zima miriše na dim – kako protiv zagađenja vazduha i energetskog siromaštva

Vazduh u Nišu se i ove grejne sezone vidi i oseća, a građani ulicama prolaze kao kroz zadimljenu sobu – kosa i odeća upijaju miris čađi, ali što je mnogo opasnije, pluća upijaju štetne čestice. Koncentracije PM čestica neretko premašuju dozvoljene vrednosti i po nekoliko desetina puta, nadležni i dalje ne usvajaju Plan kvaliteta vazduha, a stručnjaci upozoravaju – ovakav vazduh može biti okidač opasnih oboljenja.

Nišlije gotovo da su navikle da zima miriše na dim. Dok se u niškom Deli prostoru sinoć održavala tribina o zagađenju, vazduh je napolju sadržao čak 20,6 puta više PM2.5 čestica nego što bi smeo.

Profesor Fakulteta zaštite na radu u Nišu Slobodan Milutinović kaže da su PM2.5 čestice jako opasne jer mogu da dopru i u krvotok.

Osim njih, glavni pokazatelj zagađenja vazduha su PM10 čestice, koje su u Nišu takođe neretko iznad dozvoljenih vrednosti. I one su opasne jer ugrožavaju disajne puteve. Ipak, za razliku od PM2.5 čestica, one ne ulaze u krvotok.

PM2.5 čestice dolaze do alveola, dolaze u najdublje delove organa za disanje, mogu čak i u krvotok. PM čestice su nosioci čak i nekih virusa i bakterija. Velike su površine i sa njima i to možemo uneti u organizam. Tokom zime, kada je veća vlažnost vazduha, PM čestice dodatno nadražuju naše disajne organe – ističe profesor niškog Prirodno-matematičkog fakulteta Marjan Ranđelović.

Milutinović dodaje da je mnogo prevremenih smrti koje se mogu povezati sa zagađenjem vazduha, a aerozagađenje je i okidač za sijaset dijagnoza, od kojih su neke i doživotne jer zahtevaju doživotnu terapiju.

Govornici na tribini pod nazivom “Nije magla. Guši li nas Niš” upozorili su i da Niš u poslednjih pet godina ima velika prekoračenja zagađenja vazduha, ali i da gradska vlast nije usvojila neophodan Plan kvaliteta vazduha, kao i da ne objavljuje sve potrebne podatke.

Podaci uopšte nisu transparentni. Podatke sa naših mernih mesta eventualno možemo naći u nekim godišnjim izveštajima. Svake godine Grad Niš usvaja godišnji program u kome piše da podaci o zagađenju vazduha moraju biti javno dostupni. Odbornici dignu ruke i usvoje to, ali ako pokušate to da nađete i da dođete do podataka, teško ćete uspeti. Pre nekoliko meseci, većnica zadužena za ovu oblast rekla nam je da nemaju podatke za poslednje tri godine. Poslednji javno dostupni podaci su još iz 2019. godine – priča profesor Milutinović.

Programski direktor Platforme za energetsku tranziciju i bivši energetski menadžer Niša Bojan Gajić kaže da podaci o zagađenju vazduha u Nišu dolaze sa svega dva merna mesta, dok Olivera Milošević iz Udruženja “Zeleni ključ” ističe da merne stanice možda više nisu ni potrebne, jer koliko je vazduh zagađen – Nišlije mogu da zaključe na osnovu njegovog mirisa i težine.

Individualna ložišta i energetsko siromaštvo kao ključ problema

Učesnici tribine usaglasili su se da su najveći zagađivač individualna ložišta, a Gajić je izneo podatak da u Srbiji skoro 50% domaćinstava i dalje koristi individualna ložišta na drva i ugalj. Svest građana o tome je još uvek na niskom nivou, smatra aktivista Miloš Bošković.

Građani misle da nisu oni krivi, već da su krive fabrike i automobili. Jeste, ali tokom zime imamo znatno ozbiljnije probleme, a zimi se loži. Jednog 1. januara sam otišao na Čegar, digao dron i video da je sve u dimu. Dakle, niko tada nije radio, nikakve fabrike, ali svi su se grejali. Dim je svuda i nikom ne smeta. Ima tu i psihologije. Ako bih ja doneo sad ovde grumen uranijuma, svi bi pobegli da ne dobiju rak. Sa dimom smo odrasli, doživljavamo ga kao miris zime. Nije to miris zime, to je smrad zime. Da ne govorimo o zabrani pušenja u ugostiteljskim objektima. Normalizovano je da se pravi prvi rođendan detetu u kafani u kojoj se ne vidite od dima. Onda, smederevac je jedna prastara tehnologija, šporet koji ne bi trebalo da se prodaje uopšte trenutno – navodi Bošković.

Međutim, govornici su se složili da sve to, ipak, nije koren problema. Koren problema je, kažu, siromaštvo – mnogi građani ne mogu da priušte da se povežu na Toplanu, a mnogi koji su bili povezani odustali su od toga zbog povećanja cena grejanja.

Ako vi mene, kao građanina koji jedva krpi kraj s krajem, a takvih u Nišu ima mnogo, terate da se odreknem grejanja svojih prostorija u korist opšteg dobra, a ja nemam podatke o zagađenju jer mi ih niko ne saopštava, niti mogu da ih nađem, to nije realno. Očekujete, dakle, da poštujem zakone, a prvo ih vi ne poštujete kao vlast – ističe Milutinović.

Mnogi građani ne mogu da priušte ni drva, pa lože sve što nađu, kaže on, a Gajić dodaje da je polovina građana Srbije u riziku od takozvanog energetskog siromaštva.

Onaj ko nema dovoljno sredstava da podmiri troškove grejanja je energetski siromašan. Ti ljudi verovatno greju jednu prostoriju i koriste drvo lošeg kvaliteta, koje je često i vlažno, ali takođe ne mogu da ispune sve obaveze plaćanja računa – ističe Gajić.

Pelet je uvek bolje rešenje nego drva i ugalj, dodaje Ranđelović, dok je sagorevanje plastike, kaže, “ravno samoubistvu”.

„Subvencije nisu rešenje“

Govoreći o potencijalnim rešenjima problema zagađenja vazduha u Nišu, Bošković nabraja primere iz drugih gradova i zemalja.

Postoji primer da, ako središ fasadu, dobiješ priključak na gas, zatim ima primera gde odneseš stare šporete u zamenu za inverter klimu. Takođe, možete da imate rezervoar za gas koji se puni jednom godišnje, u Poljskoj imaju dronove koji lete iznad kuća pa gledaju šta izlazi iz dimnjaka – priča Bošković.

Subvencije koje lokalne samouprave i država sada daju za zamenu stolarije, fasade, ložišta i slično nisu dovoljno efikasne, smatra Gajić, jer ih uglavnom dobijaju oni koji bi svakako imali novca da to zamene i sami.

Najveći deo subvencija ide domaćinstvima koja bi i sama mogla da isfinansiraju to, pa se postavlja pitanje zašto se zadužujemo da pomognemo onima koji su u boljem finansijskom statusu, a ne onima koji su finansijski najugroženiji. Treba se promeniti način razmišljanja i treba razmišljati o donacijama kao mogućem rešenju – navodi on.

Na pitanje šta niška vlast može da preduzme da doprinese smanjenju zagađenja, odgovara:

Dovoljno je da urade ono što piše u strateškim dokumentima. Ne ulazim u njihov kvalitet, ali oni sada predstavljaju mrtvo slovo na papiru. Nadležnima je, međutim, tema ko šeta sa studentima ulicom i koga će da pošalju u ćacilend, a ne rešavanje problema zagađenja vazduha – ističe Bošković.

Kontrola, monitoring, povećanje javne svesti i kažnjavanje – neka su od potencijalnih rešenja koja nabraja Milutinović.

Jedno od rešenja je bilo da se daju određene subvencije i to se sada radi. Drugo je da se tih famoznih 30% stanova koji se greju iz Toplane poveća. O tome pričamo decenijama, da treba pojačati toplifikaciju. Takođe, subvencije bez povećanja javne svesti i bez kažnjavanja nemaju značaj. Moraju te mere ići integralno – poručuje Milutinović.

Milošević smatra da treba formirati akcione timove koji bi se bavili ovim problemima, a u kojima bi bili predstavnici zainteresovane javnosti, eksperti i donosioci odluka. 

Važno je, dodaje ona, bolje informisanje, ali i uvođenje ove teme u većoj meri u obrazovni sistem, uz primenu zakonske regulative.

Ranđelović moguća rešenja vidi u energetskoj sanaciji i raznim filterima, ali je ovo, prema njegovim rečima, “mnogo više problem države i lokalne samouprave nego što je naučni problem”.