Vudu Popaj u „15 minuta“: Meraklijska filozofija je od mene napravila umetnika i hedonistu

Tri decenije na sceni za Radenka Stojanovića, poznatijeg kao Vudu Popaj, nisu samo muzički staž, već „ozbiljan maraton“ koji je pretrčao veran sopstvenom stilu. Gostujući u emisiji „15 minuta“ Južnih vesti, ovaj multimedijalni umetnik i osvedočeni navijač niškog Radničkog, govori o tome kako je od nastupa na dizalici krana postao simbol autentičnosti, zašto ne voli titule i zbog čega je niški temperament ključan za njegov stvaralački rad i početak jubilarne turneje koji je krenuo upravo iz tog grada.

Iako mu u ličnoj karti piše Zemun, Popaj ističe da je hemija sa Nišem bila trenutna i prirodna. Sve je počelo od navijačke strasti prema niškom Radničkom, a proslava sa „milijardu bačenih papirića“ ostala je urezana kao južnjačka verzija latinske Amerike.

Ja sam navijač Radničkog i dolazim iz tog miljea. Veliki sam navijač niškog Radničkog. Sve je zapravo krenulo od te navijačke priče jer sam se tako deklarisao, a i ranije sam odlazio na utakmice druge lige i sve to pratio. Sećam se te utakmice sa Radom u Beogradu kada je ostalo 1:1, što je nama odgovaralo. Došlo je ne znam koliko autobusa navijača iz Niša. Pošto sam ja tada bio u Beogradu i sedeo na nekoj tribini, kad su oni došli, osetio sam: Evo, moji su došli. Proslavili smo to tako što je milijardu nekih papirića bačeno po tribini i terenu. To je bio jedan nesvakidašnji prizor koji se može videti još samo na snimcima argentinskog fudbala ili tamo u latinskoj Americi. Ta meraklijska filozofija je sigurno uticala na moju umetnost. Po prirodi sam hedonista i ležeran, pa mi prosto odgovara taj vajb i ritam. Uvek mi prija ta opuštena atmosfera – ističe Vudu u emisiji.

Komentarišući hip-hop scenu, Popaj naglašava da se danas više ne toleriše „proizvodni pogon“ gde drugi pišu tekstove. Za njega su grupe poput niškog Ding Donga ili Stereo Banane uzori borbe za autentični južnjački temperament.

Mi smo stvaraoci, a ne fabrika. Danas opstaju samo autori koji imaju lični pečat. Više se ne toleriše ono što je nekada postojalo, da neko drugi radi tvoju muziku – kaže Vudu Popaj.

Jedan od najprepoznatljivijih momenata njegove karijere, nastup na dizalici krana u Nišu pre 30 godina, opisuje kao „vatreno krštenje“. Iako danas priznaje da je gore osetio ozbiljan strah, taj trenutak pod krupnim pahuljama snega bio je presudan za izgradnju njegovog scenskog samopouzdanja.

Prvo, to je jedan jedinstveni poduhvat, da dođu ljudi da ti naprave takav štimung i takav ambijent da se ti pojavljuješ na dizalici. To je u stvari veliki znak pažnje i poštovanja, a i činjenica da dolazim iz tog miljea. To je bila prva velika priča koja se desila; sećam se da je padao sneg i da su bile onako krupne pahulje. Vladalo je veliko obostrano oduševljenje i u tom hajpu je sve bilo moguće. Kasnije su se nizali još neki događaji gde je uvek bio taj fazon da neka nova energija proradi, neko čudo. Na tom prvom nastupu sa dizalicom potpuno sam se prepustio toj energiji i razmeni. To su bila neka vatrena krštenja, moji prvi nastupi u većem gradu kao što je Niš. To mi je mnogo koristilo kasnije u scenskom nastupu da steknem određenu dozu samopouzdanja – navodi Vudu.

Popaj danas svoje ideje ne štedi – ako nisu za pesmu, idu u strip, književnost ili skečeve. Eksperimentiše sa žargonom i rimama na stranim jezicima, a za sebe iz 1996. godine ima samo jednu poruku: „Vozi dečko, evo ti dizalica i stići ćeš negde“.

Celu emisiju možete pogledati na početku teksta i YouTube kanalu Južnih vesti.