Zajedništvo, podrška, zagrljaj – u Nišu obeležen Dan osoba sa Daunovim sindromom

Plesom, pesmom, druženjem, ali i ukazivanjem na brojne probleme sa kojima se suočavaju, u Nišu je danas obeležen Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom. Iz Udruženja za podršku kažu da i dalje čekaju status roditelj-negovatelj i da predrasude još uvek postoje, ali napominju da su ljudi sa Daunovim sindromom krotki, druželjubivi i posebni u najpozitivnijem smislu.

Miša Stamenković je jedan od članova Udruženja. Voli da provodi vreme u njihovim prostorijama, gde često pomaže u administrativnim poslovima.

Kuvamo kafe, družimo se. Pomažem koliko mogu. Voleo bih da se bavim strujom, da budem majstor – kaže on.

Zajedno sa svojim prijateljima iz Udruženja, ali i predstavnicima drugih udruženja osoba sa invaliditetom, on je danas uživao u obeležavanju Svetskog dana – pevao, plesao i gledao kratak film.

Njima ovakve stvari znače prozor u svet, približavanje zdravoj populaciji. Naša podrška im mnogo znači. Svakodnevno se okupljaju u prostorijama našeg udruženja, druže se, imaju edukativne radionice, kulinarske, muzičke i taj deo dana najviše vole. Najsrećniji su kad su zajedno. Oni mogu mnogo toga da prikažu i pruže – ističe sekretarka Udruženja “Daun” Maja Zdravković.

Obeležavanje je počelo muzičkim nastupima učenika Osnovne škole “Kole Rašić”, nastavljeno je predstavljanjem rezultata određenih projekata i filmom sa članovima Udruženja, a završeno plesom i igrom uz “himnu” Udruženja – “Brod za sreću”.

Udruženje “Daun” ima više od 100 članova, zajedno sa roditeljima, dok je u Srbiji, prema njenim rečima, između 3.000 i 3.500 osoba sa Daunovim sindromom. U Udruženju “Daun” rade samo volonteri.

Zdravković kaže da su problemi ljudi sa Daunovim sindromom slični problemima drugih ljudi sa invaliditetom. Od kada se rode, sve vreme tokom života, nailaze na barijere – fizičke i psihološke.

Moraju da idu stalno na neke kontrole, lečenja, imaju pridružene bolesti. Roditelji se suočavaju sa brojnim izazovima i mnogo je velika obaveza živeti sa tom decom i imati takvu decu. Kad krenu u školu, kreće problem ličnog pratioca. Kad napune 18 godina, imamo problem malog broja personalnih asistenata i institucija. Ta inkluzija napreduje, ali sporo, u smislu da možda treba mi, kao zdrava populacija, da imamo više razumevanja i da im pružimo veću podršku. Trudimo se da pomognemo oko zaposlenja preko raznih projekata, da damo podršku i njima i poslodavcima, da ih usmerimo, da mogu da rade u okviru svojih mogućnosti – navodi ona.

Roditeljima dece sa Daunovim sindromom često je briga o njima osnovno zanimanje jer nemaju mogućnosti i vremena da rade drugi posao. Zato je, ističe Zdravković, neophodno što pre usvojiti predlog statusa roditelj-negovatelj.