O brojevima

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

Te 1997. godine imao sam 12 godina i prvi put u svom životu sam glasao – olovkom koju su mi vrlo rado ustupili moji duboko razočarani roditelji.

88 dana su pre toga stajali su na kiši i snegu sa stotinama hiljada ljudi na, do tada najvećim studentskim i građanskim protestima, izborivši se za oslobođenje 13 lokalnih samouprava, nakon čega je sujeta opozicionih političara i rad jedne obaveštajne službe sav taj trud i nadu u smenu Miloševićevog režima bacila u vodu.

Moj kandidat je dobio dva glasa od mene tog dana i još nekih 80.000 glasova preko toga, ali ipak je imao petnaest puta manje od drugoplasiranog Vojislava Šešelja i dvadeset puta manje od prvoplasiranog Milana Milutinovića koji je dobio preko 1.600.000 glasova. Optimizam generisan mesecima unazad na ulici, neverovatne scene inventivnosti, upornosti i na kraju pobede, zamenio je mrak za finale već mračnih devedesetih u vidu savezništva socijalista i radikala. Tek će,  desetak godina kasnije, oba “pobednika” postati osuđeni ratni zločinci.

Sedamdeset osam dana je trajalo bombardovanje Jugoslavije samo godinu i po dana kasnije. Uz preveliki broj nepotrebnih srpskih i albanskih žrtava i tačno 16 radnika RTS-a. Jedna majka je iz zgrade u Aberdarevoj sklonjena na vreme.

24. septembra 2000. imao sam 15 godina i glasao sam po drugi put u svom životu. Ovaj put koristeći se olovkom moje osamdesetšestogodišnje bake koje je na putu do izbornog mesta, držeći me ispod ruke, zamolila da damo još jednu šansu “Slobodanu”. Na njeno i zaprepašćenje članice izborne komisije iz SPS-a, zaokružio sam Vojislava Koštunicu.

1.826.799 ljudi je 24. septembra 2000. godine, nakon svega što se dešavalo 10 godina unazad, dalo još jednu šansu Slobodanu. Čoveku koji je svoju političku karijeru lansirao tačno trinaest godina ranije 24. septembra 1987. na Osmoj sednici Centralnog komiteta, a svoj politički manifest objavio na Gazimestanu dve godine kasnije. Manifest koji je na kraju doveo do 100.885 žrtava rata u Bosni, 4 miliona raseljenih, sankcija, ratova, godina koje su razorile naše i živote svih oko nas; doveo do raspada države i umalo kraja jednog čitavog naroda. Bez obzira na sve, 1.826.799 je opet glasalo za njega, uz 300.000 onih koji su zaokružili istu politiku Tomislava Nikolića. Ovaj put, moj kandidat je imao 400.000 više od obojice.

Dve nedelje kasnije, jedan generalni štrajk, 100.000 ljudi ispred Skupštine, par stotina unutar nje i jedan bager koji je otvorio vrata RTS-a, bili su dovoljni da Petog oktobra Milošević prizna – da je izbore zaista izgubio.

Tog dana 2000. godine prosečna plata je iznosila 2.925 dinara ili 97,5 nemačkih maraka. U narednim mesecima i narednim godinama povećavana je postepeno gotovo deset puta. Zakonom o staroj deviznoj štednji vraćeno je više od 4 milijarde evra prethodno pokradenog novca građana. Srbija se vratila u svet, svet je došao u Srbiju. Uz, nažalost, preveliki broj korumpiranih činovnika, nebrojeno mnogo afera, jednu pobunu jedinice za specijalne operacije i dva političara koja, ponovo zbog sujeta, nerazumevanja istorijskog trenutka jednog od njih i rada najmanje dve obaveštajne službe, nisu uspeli da izvuku Srbiju iz blata devedesetih.

Marta 2003. godine ubijen je premijer Srbije. Preko 200.000 ljudi ga je ispratilo u Aleju velikana, daleko veći broj od onih koji su ga razumeli dok je bio živ.

50,19% glasova je samo godinu dana nakon te tragedije i četiri godine nakon Petog oktobra, na izborima za gradonačelnika Beograda, dobio Nenad Bogdanović, jedva pobedivši drugoplasiranog Aleksandra Vučića, bivšeg ministra informisanja u Miloševićevoj Srbiji, čoveka koji je hapsio, zatvarao novinare i pretio Slavku Ćuruviji neposredno pred njegovo ubistvo 1999. godine, slavio ubistvo premijera godinu dana ranije i nakon svega umalo od Beograđana dobio još jednu šansu.

53,2 procenataodnosno nešto malo preko 200 hiljada glasova više od drugoplasiranog je iste godine Boris Tadić osvojio protiv Tomislava Nikolića, na talasu žala za Zoranom Đinđićem i straha od povratka u devedesete. Bili su to ujedno prvi izbori na kojima sam sa 18 godina konačno glasao svojom olovkom, ohrabrujući barem jos 10 osoba iz mog odeljenja da urade isto to. 

Osam godina kasnije, nakon previše propuštenih šansi i nepotrebnog očijukanja sa mračnim stranama srpske politike, iluzijom da je srpsko društvo konzervativno, iako je ono zapravo duboko populističko, 174.660 belih listića presudilo je Borisu Tadiću i petooktobarskoj demokratiji, učinivši Tomislava Nikolića predsednikom iz petog pokušaja.

25.000 ljudi je prosečno napuštalo Srbiju do te godine, prosek koji je u međuvremenu dupliran.

2017. godine Aleksandar Vučić je izabran za predsednika Srbije na izborima na kojima je rekao da sigurno ne planira da se kandiduje. Preko 2 miliona građana je glasalo za njega. Brojka koja bi zadivila čak i Miloševića. Brojka koju – sabiraju ucene i kupovina glasova, ali je čini i najmanje milion i po duša koje strastveno veruju u politiku koju trenutno personifikuje on. Milion i po ljudi koji su uvek verovali u ono što su Milošević, Šešelj i njihovi naslednici govorili i radili predstavljajući jedinu konstantu u svim našim izbornim ciklusima. Milion i po stanovnika ove zemlje kojima ćemo, dan nakon promena, morati da objasnimo zablude kojima su ih kontrolisali. I sa kojima ćemo zajedno morati da pravimo neko bolje društvo.

Dvanaest godina naprednjačke vlasti i dvadeset i osam nakon prethodnih studentskih protesta nam je trebalo da se pojavi nova generacija onih koji više ne mogu da trpe brojeve koji nas stalno vuku unazad. Ona koja traži suštinske promene, nakon 12 godina korupcije, gušenja medija, preuzimanja institucija, urušavanna demokratije, 24 godine nesposobnosti da se krene napred i 36 godina od Gazimestana, tog mesta gde su sve naše zablude pretvorene u tragediju. Jedna generacija koja je ustala nakon pada jedne nadstrešnice i pogibije 16 žrtava.

Jednog kišovitog novembarskog dana, dvadeset i dva dana nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, izazvane rekonstrukcijom koja se nije desila i za koju niko nije bio odgovoran i nadležan, studenti Fakulteta dramskih umetnosti su tačno u 11:52 odavali počast nastradalima zaustavljajući saobraćaj ispred svog fakulteta. Par lokalnih činovnika SNS-a ih je zbog toga fizički napalo i tačno nula njih je zbog toga u narednim mesecima odgovaralo. Od tada, preko 230 dana traju blokade četiri univerziteta uz bunt neviđen u našoj modernoj istoriji. Usledilo je desetine hiljada transparenata, na hiljade protesta u svim gradovima i manjim mestima, isto toliko pređenih kilometara, milioni koraka, stotine iscepanih djonova i biciklističkih guma, nebrojeno minuta tišine uz više desetina litara suza, neviđena količina zdravog optimizma i patriotizma i šest najvećih skupova u istoriji moderne Srbije. Među njima i Petnaestomartovski, onaj koji nas je “razočarao” iako se na njemu okupilo preko 350.000 ljudi ili pet procenata od ukupnog stanovništva, postavši tako najmanje tri puta veći skup od Petooktobarskog i definitivno najbrojniji od tog Gazimestanskog 1989. godine.

Protiv svega toga vrlo brzo ustala je jedna služba, svi tužioci i radnici informativne redakcije RTS-a, malo koja jedinica policije, gomila korumpiranih analitičara, činovnika i kvazi-novinara, nijedan vojnik. Protiv mladosti i dobrote ustaće hiljade sitnih i krupnih kriminalaca, par stotina partijskih vojnika i desetine najbližih saradnika predsednika republike. Ekipa koju smo gledali 15. marta u Pionirskog parku. Ekipa koja polako shvata da je promena već stigla i da su ih pored moći koju poseduju, brojevi ipak napustili.

Brojevi koji su retko bili na našoj strani, ali koji sada – konačno jesu. Izbori u Kosjeriću i Zaječaru su to tako slikovito dokazali. Procenti koje do pre samo godinu dana nismo mogli da zamislimo – u mestima u kojima se tome ne bismo nadali. Brojevi i procenti koji će, nažalost, malo značiti ako ne naučimo da se za njih radujemo i borimo, da svaku pobedu štitimo. Da znamo da borbu gubimo, samo i samo ako odustanemo. A ako odustanemo – stotine ljudi koji su bili najglasniji u ovom buntu biće u zatvoru, hiljade će ostati bez posla, četiri univerziteta će prestati da postoje, a milioni nas će živeti život u strahu – u ili van ove zemlje.

Na Gazimestanu je 28. juna 1989. godine sve počelo. Ludaci su dobili platformu na kojoj će graditi svoje ratne karijeri, zlo je pronašlo tlo za širenje mržnje, a koristoljubivi su namirisali slabost dobrote. 36 godina kasnije moramo da se okupimo u Beogradu da napravimo neki novi društveni dogovor. Sa generacijom spremnom da nas povede napred. Sa generacijom sa kojom će i Vidovdan da postane svetlost, a ne mrak. 

Jer ništa ne može da zaustavi ono što sledi. Osim snage ideje koju nose studenti i celo naše pobunjeno društvo, konačno su i brojevi na našoj strani. Moramo da vidimo značaj toga i veličinu prilike koja nam se pruža, da svakodnevni trud čitave jedne mlade generacije koji traje gotovo osam meseci ne propadne uzalud, da tu jednu mogućnost sada iskoristimo do kraja, jer bojim se da ovo, za naše društvo – može da bude poslednja šansa.