O martovskim id(ej)ama
Tog 15. marta 2003. gledajući masu ljudi koja je ispraćala Zorana Đinđića ka Aleji velikana, u prenosu koji je, zadržavajući suze prenosila Bojana Lekić – novinarka koja ga je toliko puta ranije opravdano kritikovala i preispitivala, često sedeći naspram njega u emisijama u kojima se on branio, a ona kao i svaki istraživački novinar ispitivala, oboje ipak prerano stigavši u ovo društvo mraka i političke kulture iz 19. veka, pomislio sam zašto ga svi ti ljudi iz povorke, a bilo ih je više nego ikada dok je bio živ, nisu pratili sa takvom sigurnošću i zašto ona nije imala samo malo više sluha za njegove argumente, ako ćete – i za njegovu nemoć koju niko od nas u tom trenutku, dok je bio živ, nije zaista shvatao.
Plakali smo svi tog 15. marta jer ga samo nedeljama ranije nismo razumeli. Čak i mi koji smo ga uvek podržavali, nikada ga nismo u potpunosti razumeli. Još manje je bilo ko od nas mogao da razume istorijsku šansu koju smo dobili i vrlo brzo propustili. Šansu da naše društvo može biti srećno baš onako kako to Platon opisuje u svojoj „Državi“ – kada vladar bude filozof, a filozof vladar. A on je bio to. Filozof više nego političar. Učitelj pozitivnog pogleda na život više nego bilo šta drugo. Nasmejan i onda kada je bilo najteže. Šireći životne lekcije za koje je u društvu koje se oduševljavalo humorom Vojislava Šešelja bilo prerano.
„Život je ono što od njega napravimo. I Srbija je ono što od nje napravimo. Svojim činjenjem ili nečinjenjem. Ako sami ne damo pozitivan sadržaj svom životu, on verovatno neće biti dobar. Ljudi treba da imaju pre svega pozitivan odnos prema životu. Moraju da se bore i da shvate zašto se bore. To za šta se bore, jedino je sigurno. Niko ne može da razvije našu zemlju, našu ekonomiju i naše porodice, nego mi sami.“
Izgovarao je ovakve rečenice i kada su pred njim bili kordoni policije i službenici države koji su pokušavali da ga ubiju. Pred ambisom koje su nosile devedesete i pred šansama koje su nosile dvehiljadite. Bile su to lekcije optimizma koje sam se se trudio da upijam i kasnije primenjujem. Ipak koliki god optimista bio, znao sam da za ovo društvo nada odlazi na večni počinak sa njim, a da će kajanje ostati da živi u svima nama u godinama koje dolaze. To se osećalo u koracima ljudi iz povorke, na svim našim i licima njegovih saboraca i u glasu novinarke koja je ispraćala svog premijera. Tog dana, doživeli smo gubitak od kog se ni mnogo razvijenija društva ne bi oporavila. Svaki 12. mart posle toga bio je gorko podsećanje na ogromnu propuštenu šansu, ali je broj ljudi koji je u narednim godinama počeo da razume njegove ideje bio tračak svetlosti u mraku Srbije – blede kopije one koju smo svi sa njim sanjali te jedva dve i po godine koliko je bio premijer.
O još jednoj stvari nam govori Platon, a koja tako liči na Zorana Đinđića. Koristeći alegoriju pećine Platon prikazuje ljude koji su zarobljeni i prisiljeni da gledaju samo senke i obrise stvorenja na zidu koja prolaze ispred malog plamena vatre. Senke su samo iluzije stvarnosti koje su zarobljenim ljudima nametnute, dok prava stvarnost ostaje zauvek van njihovog vidokruga. Kad jedan od njih ipak nađe put do izlaza i konačno ugleda svetlost, on mora da odluči da li želi da živi takvu stvarnost – onu koja je preteška i presvetla za njegove oči, ali koja predstavlja istinu. Kao i da li će nakon toga da se vratiti u pećinu u pokušaju da oslobodi i druge zarobljenike. Platonov junak simbolizuje filozofa čija je dužnost da učini obe stvari.
„Da kažemo istinu, da držimo upaljeno svetlo i da kažemo neće u Srbiji biti polarne noći dok mi to svetlo držimo.“
Zoran Đinđić je bio taj koji je prvi izašao van našeg mraka. Umesto da gradi svoju karijeru u nekoj uređenoj zemlji, on se vratio pokušavajući da nas uveri da je istina na svetlosti. A mi smo mu se, kao i Platonovi zarobljenici, podsmevali i na kraju ga osudili na smrt. Danas, 22 godine kasnije, kada je mrak postao pretežak – sve više ljudi je počelo da se oslobađa, tražeći put ka to malo svetlosti koja je zasijala decenijama pre.
Dvadeset dve godine smo čekali ovaj 15. mart. Dan nove nade. Kako god taj dan protekao, svetlost je već pronašla svoj put i samo je pitanje trenutka kada ćemo svi biti van pećine. Studenti su konačno pronašli tu baklju koja je zapaljena Zoranovim idejama. Viziju spakovanu u nekoj prašnjavoj fioci. Oni su je podigli, obrisali i napumpali onako kako niko od nas nije očekivao do pre samo par meseci. Mi danas na ulicama i starim seoskim putevima imamo više potencijalnih Đinđića, nego što smo mogli da zamislimo. Nadali smo se da se u nekoj novoj generaciji pojavi makar jedan, a danas svi oni liče na njega – mladi, obrazovani, odlučni i nasmejani. Sigurni u svoju viziju moderne Srbije, isto onoliko koliko je i on bio.
Konačno tu ideju počinje da razume i društvo koje ga nikada nije podržavalo. Da, nažalost, morao je da nam se desi ovaj mrak da bismo je razumeli. Morala je, a to je i Zoran znao, da nam se desi i ta 2003. godina.
Ali hajde da od sad 15. mart pamtimo kao dan u kom se opet rodila nada. Da dokažemo da ćemo ovaj put da razumemo posao koji moramo da završimo. I da ćemo na tom putu do kraja da budemo optimisti. Da ovu šansu nećemo da propustimo. Gradeći društvo kakvo smo uz Zorana Đinđića sanjali – društvo odgovornosti kojim rukovode najumniji. Ono u kojem vlast ne odgovara ni ambasadorima ni kriminalcima, već samo svojim građanima. Društvo sa jasnim odnosom prema svojoj prošlosti i još jasnijim prema svojoj budućnosti. A pre svega društvo osmeha i optimizma.
Hajde da danas imamo strpljenje koje sa njim nismo imali. Da razumemo cilj. Da studente podržimo kao što njega nismo. Da zadržimo osmeh, koji je 12. marta 2003 nestao. Da nikad ne izazivamo nasilje, ali da pred istim nikad ni ne ustuknemo.
Hajde da ovaj 15. mart bude početak, a ne kraj. Jer previše je posla pred nama. Pred svima nama.
Juče su studenti iz Niša oslikali mural Zoranu Đinđiću, na bulevaru koji nosi njegovo ime. Slušao sam razgovor ovih mladih ljudi o njemu na ulici, zvučalo je kao da samo što su ga otkrili. Video neverovatnu stvar da su u ruci držali njegovu „Jesen dijalektike“. Većina tih mladih ljudi je rođena nakon te grozne 2003. godine, a daleko nakon godina u kojima smo ga mi pratili devedestih. Sve to pokazuje da, ipak, svetlost uvek pronađe svoj put. Da je istina nezaustavljiva.
Ne mogu rečima da objasnim koliko sam srećan zbog toga.
Zbog Zorana. I zbog svih nas.
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
1Pošalji komentar
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Gaj Julius Caesar je imao Brutusa i Kasijusa i još gomilu njih i verovao im. A lepo mu je prorok ili proročica rekla : „Kloni se martovskih ida“ ! Nije poslušao jer je verovao da je Bog /besmrtan/ i ubiše ga!
Djindjić je imao takvu , sličnu gomilu i došli su mu glave – ubiše ga !
Tako da i svako i dan danji ima Brutuse i Kasijuse …
Ipak su Martijusa meseca – Martovske ide… koje idu !