O naivnosti i snazi dobrote

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

“Neki ljudi vide stvari kakve jesu i pitaju se: ‘Zašto?’ Ja sanjam o stvarima koje nikada nisu bile i pitam: ‘Zašto da ne?’“

Reči Bobija Kenedija koje mi godinama odzvanjaju u glavi. Razumeo sam šta je mislio kada ih je izgovarao i sa kojim ciljem, ali… 

U našem društvu, u kom smo svi odavno odustali od toga da ga menjamo, u jednom trenutku praktične sebičnosti – odlučio da ih primenjujem samo i isključivo na svoj privatni život. 

Dobrota je ovde uvek gubila na toliko mnogo načina i bilo je lako da više nikad ne sanjamo neko bolje mesto za život. Na kraju svega smo pomislili da je baš u tome naša snaga. Da je u tome sva naša pamet. Dok jednog dana nismo ugledali njih: generaciju koja se ne boji da bude naivna. Koja je i nas, makar na kratko, uvukla u taj svoj san. Pokazala nam da je dobrota sve što imamo. Ali i sve što nam je potrebno.

Rekli smo im da nisu sami. Da odavde idemo zajedno. Plakali smo. Grlili ih. Aplaudirali. Pumpali. Po prvi put videli smo tako jasno snagu dobrote. Na ulicama, putevima, na njihovim katedrama, u suzama onih pored nas i na licima onih koji su uplašili promene koja dolazi. A onda su nas, vrlo brzo, razočarali. Ne zato što su pogrešili, jer nisu. Zato što su nas naterali da se ponovo nadamo. Da poverujemo da je moguće. I da se pitamo: šta ako stvarno jeste?

Politika jeste stvar emocija. Često i slučajnosti. Dobrog tajminga. Snage simbola i jasnoće poruke. I da, sve je bilo na strani ovog bunta. Onog koji se gradio godinama, u najmanju ruku od strašnog pada helikoptera. U trenutku kada se bunt činio kao talas čija će snaga da zapljusne i ostatak Evrope razbili su ga strašni huk zvučnog topa i jeziva tišina Pionirskog parka. Oba nastala u sobi onog koji je te večeri slavio. Onog koji je dokazao da se dobrota i naivnost ipak ne isplate.

Mislim da smo i mi odahnuli.

Sada konačno, možemo da se vratimo među one koji odavno ne sanjaju. Među sindikalne vođe koji su se prodali za par procenata povećanja zarade. Privatni sektor koji nije ni pokušao da se odupre. Državne firme ogrezle u korupciju. Radnike na ugovorima uplašene od sopstvene senke. Među radnike RTS-a čija kičma pre odlaska na posao ostaje kod kuće. Univerzitet koji je na kraju birao između pravde i potrebe da preživi. Sad smo i svi mi, koji smo žrtvovali našu teško stečenu sebičnu udobnost, bili tu.

Razočarali su nas zato što zelenim prslucima nisu išli na pancire kriminalaca. Zato što svojim telima nisu išli na automatsko oružje. Zato što nas nisu poveli tamo negde gde ih ionako ne bismo pratili.

Ne shvatamo da je dobrota tog dana, još jednom, spasila živote i da je time već pobedila. Da je time što nije odustala – pobedila.

Mi smo ih napustili, a oni su i dalje tu. Pokušavaju. Čak i sad kada je mnogo njihovi vršnjaka na ovakvoj ili onakvoj nastavu. Ne shvatamo zašto samo ne prestanu? Zašto su i dalje dobri. Svakog dana. Ali da – posustaće uskoro od umora, biće im sve teže, počeće da shvataju gde žive. Sa kim žive. Ako me nešto plaši – to je.

Jer ako oni sada odustanu, po prvi put znam da ovo više neće biti zemlja ni za koga od nas. Ne zato što je Srbija tako loše mesto za život. Nije. Ne zato što na vlasti nisu oni koji bi trebali da budu. Ne čak ni zbog ovih koji tamo jesu. 

Već zato što ne znam kako da živim u zemlji koja je uspela da slomi još jednu generaciju. Onu koja je svoju dobrotu želela da podeli sa društvom u kojem živi. Tražeći samo pravdu i pravo. Demokratiju. Slobodu. Radost. Ljubav. Život.

Kako da mirno gledam ta nasmejana lica dok svi zajedno klizimo ka još jednom porazu? Lica koja će se sigurno promeniti onog trenutka kada ih ubedimo da je ovaj svet zapravo surov, a da je naše društvo samo još jedna zajednica interesa, sebičnosti i oholosti. Kada ih budemo posmatrali kako odlaze u neke uspešnije zemlje – one koje im nikada neće biti pravi dom.

Da nakon toga slušam moje prijatelje koji, mislim, nalaze trunke zadovoljstva u tome što i ova generacija, kao i naša, nije uspela. Bićemo svi pametni na Tviteru i Instagramu. Tapšaćemo jedni druge po ramenu, dok nam zemlju rasparčavaju.

Da onda vidimo skriveni bol iza inače optimističnih očiju naših roditelja. Njih koji znaju da su i oni odgovorni za sve ovo. Da je taj točak istorije iskliznuo baš iz njihovih ruku i da tu grešku ipak na kraju niko neće uspeti da ispravi. 

Da onda generacija naše dece više ni ne pomisli da pokuša. Odrastaće u uverenju da su dobrota i naivnost slabosti sa kojima se treba boriti. Živeće u društvu u kojem su pobednici oni koji nad time najbolje ovladaju. I što je najgore – plašiće se da sanjaju.

Zašto bi iko od nas želeo da živi u takvoj zemlji?

Ne, društvo takve pameti u kojem je ćutanje vrednost, a trpljenje vrlina – ne želim ni svojim roditeljima, ni sebi, ni našoj deci.

Mislim i nadam se ipak – da je snaga dobrote ovaj put prejaka čak i za sve naše izgovore. Čak i kad mi odustanemo, znam da oni neće. 

Naravno, možda i ovaj Vidovdan bude razočaranje. Možda tad jasno konačno vidimo ko smo – i možda nam se to uopšte ne svidi. Možda nas čekaju slavlja na ulicama ove godine. Možda hapšenja. Možda ni jedno ni drugo. Možda se istorija koju smo čekali desi u par dana, a možda je sve ovo bilo uzalud. 

Možda opet ispadnemo naivni i možda je ovaj san samo to – san još jedne generacije koja je previše mlada i neiskvarena. Ne znamo. Ne možemo da znamo. Ali hajde da jednog dana kažemo da smo jebeno dali sve od sebe. Hajde da kažemo: Zašto da ne? 

Za naivnu dobrotu. Onu koja je ipak jača od svega. 

Vidimo se u Beogradu.