O šetnji

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

Vraćao sam se iz protestne šetnje u večeri u kojoj smo obeležili 11 meseci od pada nadstrešnice. Po kiši koja je planirala još malo da zamrači tih par depresivnih dana. Više ljudi je, ipak, čini mi se, šetalo u tržnom centru u blizini naše povorke. Utrčao sam da kupim upaljač, a tamo su, pod veštačkim svetlima, svi gledali u svoje telefone, nosili kese jureći levo i desno. Dva momka su na ulaznim vratima razgovarala o tome koliko su novca izgubili na tiketu.

„Da li su ti ljudi svesni da ovo nije naša stvarnost?“, pomišljam. Ta svetlost pod kojom sede nije stvarna. Stvarnost je ta da mi nemamo novca za plafon u gimnaziji Stevan Sremac, da učitelj u odeljenju mog mlađeg sina traži sapun i toalet papir jer za isti nemaju sredstava, da ovaj grad nije otvorio nijednu novu osnovnu školu ili vrtić u poslednjih trideset godina, da nemamo nijedan muzej ili zoološki vrt u kom bi deca ovog grada šetala, već da posle škole i naša deca biraju da šetaju u tržnom centru — iako je čak i on, u jednom svom delu, trenutno zatvoren jer mu se urušava plafon.

Svetlost i buka tržnog centra bili su prejaki da bi iko video povorku od pet stotina duša, koja je u tišini i po kiši hodala za sve ono što nam tako očajnički nedostaje. Ta tužna povorka bila je naša stvarnost, ona koju niko zapravo nije želeo da pogleda ili čuje.

Stavio sam kapuljaču na glavu, zapalio cigaretu i na telefonu pročitao poziv na komemorativni skup 1. novembra. Nadao sam se drugačijem planu, posmatrajući ovu našu stvar kao praktičnu politiku. Komemorativni skup neće dovesti 200 hiljada ljudi u Novi Sad. Ono što ih je do sada dovodilo bili su radost i optimizam — uz sav bol koji smo svi u sebi osećali i osećamo.

Mrak skupa sa kog sam otišao, kao i mrak onog ka kom idemo, okupirali su me. Razmišljam o greškama koje su pravljene. O političkoj naivnosti. O studentima koji su do pre par meseci bili najaktivniji na protestima, a sada većine njih više nema. O upornosti zlobe ove druge strane.

Razmišljam o politici. O tome kako neko mora da se bavi politikom svakog dana. Možda je Ruso u jednoj od ovakvih šetnji, u kojima je najčešće stvarao, opsednut raskorakom između ideala politike (onoga što bi trebalo da bude) i praktične politike (onoga što zapravo jeste), shvatio da su ljudi po prirodi dobri, ali da ih društvo i političke institucije kvare.

Možda je baš po nekoj kiši shvatio da ideal treba da bude politika koja ljude vraća njihovoj prirodnoj slobodi, ali da se taj ideal u praksi gotovo nikad ne ostvaruje. Da ipak — svaka prava politika mora da ima svoj moralni ideal, čak i ako se u stvarnosti nikad u potpunosti ne ostvari.

Mi se tu nalazimo, pomišljam. Između ideala i praktičnosti. Mi znamo šta je naš moralni ideal — pravedno društvo ljudi jednakih pred zakonom. Mi čak znamo i mehanizam kako da do takvog društva, koje sanjamo vekovima, dođemo. Mogućnost da najdobronamerniji odlučuju o našim sudbinama, koliko god to neverovatno delovalo do prošle godine — nije više utopija.

Mi smo na korak od tog cilja. Profesori, intelektualci, seljaci, radnici i studenti sa svih strana političkog spektra mogu da odlučuju o našoj budućnosti. Ne znam da li smo svesni koliko smo blizu tog najvećeg cilja, pa ipak ne uspevamo da se za njega i izborimo.

Jer — praktičnost politike je naš najveći problem. Naš Ruso se bori sa Makijavelijem na steroidima. Sa onim koji veruje da su ljudi po prirodi sebični. „Ako hoćeš da vladaš, koristi moć, strah i lukavstvo“, kaže Makijaveli naivnom šetaču Rusou.

Da, naši šetači su razočarani i letargični, onako kako je veći deo svog života bio i Ruso. Mi smo razočarani, jer skup od 15. marta, iako najveći skup u istoriji Srbije, nije doneo bilo kakve promene. Naprotiv. Razmišljam o suzama na Slaviji, o mobilnim telefonima koji su sijali kao jedna galaksija na Autokomandi, o šetačima, trkačima, biciklistima koji su nam vratili osmehe na lica i zbog kojih smo, posle mnogo godina — ako smo ikada — plakali suze radosnice. To su deca koju su roditelji razmazili ljubavlju, umesto da ih iskvare mržnjom.

Da li mi sad moramo da ih naučimo da mrze, da bismo ovo zlo pobedili?

Ostalo mi je još par ulica hoda po ovoj kiši i ovom mraku. Razmišljam o tome da je vreme protesta prošlo. Sledeći veliki protest će najverovatnije biti poslednji — ovako ili onako. I te izbore, ako i kad ih bude, dočekaćemo kao razočarano, pobunjeno društvo. Dobaćićemo do 35% u nekoliko različitih kolona. Gledaćemo najgore kako otvaraju šampanjac, dok mi budemo otvarali stranice o radnim dozvolama u inostranstvu.

Ako se dogodi sledeći veliki protest, on više ne može da ima zahtev za raspisivanje izbora, znam. To vreme je prošlo. Sledeći veliki protest treba da traži smenu ovog režima.

Razmišljam o tome da nam je u međuvremenu potpuno pobegao smisao. Više ne osećamo ni radost ni bes. Tuga ne može da bude smisao — mi smo tužni u ovoj zemlji poslednjih četrdeset godina i baš ništa nismo uradili da to promenimo.

Završavam šetnju poraženo. Okrenuću se sebi i svojim planovima umesto da se raspravljam sa vestima, Tviterom i Instagramom. Razmisliću o opciji da se konačno iz ove zemlje preselimo. Tamo negde biće drugih problema, jer „nigde nije idealno“, ali tamo negde mi neće biti ovoliko stalo. Živeću za sebe, za nas, dan po dan.

Dvadesetak narednih dana, u različitim šetnjama, prolazi u različitim razmišljanjima. Jednog dana odlučujem da idem u Novi Sad, drugog odustajem.

Onda vidim njih petnaestak kako koračaju na nekom sivom magistralnom putu. Sve deluje tužno i skromno. Taj prizor njih, koji iz Novog Pazara idu ka Novom Sadu, upoređujem sa hiljadama koje su hodale do pre par meseci — uz kamione, muziku, novinare i građane. Njih petnaestak nemaju pratnju, sami gaze korak po korak ispred sebe.

Ne snimaju ih čak ni „naše“ televizije. Poneko šeruje snimak na društvenim mrežama, sapliću ih službenici državne bezbednosti maskirani u novinare Informera, ali oni nasmejani idu dalje.

Razmišljam o mojoj kišnoj šetnji od pre par nedelja. O, kako je lako i lepo samo odustati. Kako je lako biti pametan i znati sve unapred. A koliko snage je potrebno da se stavi svoje telo u korist cilja koji je potpuno neizvestan — dok se svi sa strane podsmevaju ili im samo više nije stalo. Koliko je upornosti potrebno da se ustane, kad su svi drugi odlučili da legnu.

Koliko je hrabrosti potrebno da se bude ta večita manjina.

Dok ih gledam kako uporno šetaju — kroz glavu mi prolazi dokumentarni film o Yu Rock misiji koji sam nedavno gledao. O tome kako mi je drago što je baš ta pesma postala nezvanična himna ovih protesta. Muzičari iz čitave bivše zemlje su te 1985. zajedno, na koncertu koji je verovatno poslednji put skupio sve njih na jednoj bini, pevali — bez obzira na sve njihove razlike — pre nego što su praktičnosti politike uništile sve ideale.

Zato ta pesma nosi takvu snagu. Pomišljam na to kako su nas ova deca naučila da možemo, ne samo da pevamo zajedno, nego da ruku pod ruku svi moramo opet — da šetamo zajedno.

Jer ako je neko bio zaboravljen u ovoj državi, to su ova deca iz Novog Pazara. Ako neko prvi treba da pobegne iz ove zemlje, to su oni. Ako neko može da se pobuni protiv pogrešnih zastava i simbola, to su oni. Ipak, oni odlučuju da ustanu i hodaju. Da nas probude. Da kažu da ništa nije gotovo. Da budu svetlost koja nam tako jako fali u ovom mraku.

Da budu najava jednog novog početka i jedne nove zime u kojoj ćemo, baš svi — i oni razočarani i posvađani, levi, desni, filozofi i pravnici, PMF-ovci i ETF-ovci, veterani i pacifisti, dobri ljudi svih vera i uverenja — kao jedno, opet zajedno da šetamo do tog velikog cilja.

Kada tmurno jutro osvane u tvojim tužnim mislima
Kada kiše jesenje zamagle ti pogled ispred prozora
Jedna ruka traži te i želi da ti da
Dodir nežnosti za bar milion godina
Nikad ne boj se, s tobom neko je
Ko želi ljubav da ti da
Deo svoga toplog sna
Nikad ne boj se, ljubav jača je
Deca u nama znaju sve
Pravi put u nove sne