Zvezdan Nonić

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Svako ko prati političku scenu Niša zna da je Zvezdan Milovanović poverenik gradskog odbora Srpske napredne stranke.

Isto tako zna da je Srđan Nonić odbornik u Skupštini Grada gde predstavlja opozicionu političku grupaciju poznatu pod imenom Niška inicijativa.

Oni koji prate medije znaju da je Zvezdan Milovanović vlasnik Televizije Kopernikus, a da je Srđan Nonić nedavno pokrenuo portal Niška inicijativa za koji on tvrdi da nije medij, ali koji objavljuje tekstove u novinskim rubrikama “Društvo” i “Istražujemo”. Iz tekstova se vidi da oni koji ih pišu ponekad traže i odgovore, postavljaju pitanja, a slično rade i na konferencijama za medije. Pravi novinarski posao.

Na prvi pogled, posebno ideološki gledano, Milovanović i Nonić nemaju ništa slično, ali ponekad im se desi neka čudnovata, gotovo mistična promena.

Baš kao što u istoimenom romanu doktor Džekil postane gospodin Hajd kada popije specijalni napitak, tako od ova dva predstavnika vlasti i opozicije u Nišu, čim pročitaju Južne vesti, nastane jedno biće, u narodu poznato kao – Zvezdan Nonić.

To biće onda okreće telefon, zove novinare i viče. Vređa, omalovažava i proziva, jer mu se nije dopao tekst koji je bio kritički nastrojen prema vladajućoj stranci. Zapravo je obelodanio ono što smo svi znali – u javni sektor se može samo preko partije, sendviča i autobusa.

Ako se pak piše o drugim opozicionim strankama i pokretima u zemlji Srbiji, onda Zvezdan Nonić raspali po društvenim mrežama. Broji komentare i tekstove i pravi kvazi-statistike. Šalje mejlove sa, valjda, novinarskim pitanjima iako nije novinar. Nije medij, ali brine o medijskom pluralizmu. Proziva i provocira sa malograđanskim šarmom, dok se potajno nada da će, ako dovoljno isprlja Južne vesti, otvoriti prostor za, valjda, neki svoj medij.

Oba lica tog bića – i Zvezdan i Nonić, najviše vole da broje diplome novinara. Da se tako uvere u stručnost onih koji stvaraju Južne vesti jer su oba lica istog bića završila Fakultet političkih nauka i s pravom se bave politikom. Nisu završili?

Da jesu možda bi znali da je svaki pokušaj krutog definisanja i licenciranja novinara put ka autokratiji i diktaturi, znali bi da je sloboda medija zagrantovana Ustavom i da “u Republici Srbiji nema cenzure”. Znali bi i da je Zakonom o javnom informisanju i medijima zabranjena “diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja”.

Znali bi i da je istovremeno bavljenje politikom i medijima nespojiva kategorija. Suprotno je Kodeksu novinara Srbije. Znali bi i da odnos sa medijima i novinarima uvek i svuda podrazumeva međusobno uvažavanje. Jer koliko god da novinar postavi “nezgodno”, teško, pa čak i provokativno pitanje – političar ne odgovara njemu, nego građanima. Uvek građanima.

Nemaju ta oba lica istog bića diplomu FPN i niko im to ne spori, niti ih to sprečava da budu čak i uspešni političari. Ali da je Zvezdan Nonić samo čitao Knjigu o lepom ponašanju znao bi da se ljudima, u međusobnoj komunikaciji, ne viče. Ne viče se ni novinarima. I ne spletkari se i ne proziva. Ne vode se hajke i obračuni. Ni u životu, ni na društvenim mrežama.

Doktor Džekil je imao sreću jer se vraćao u svoj prvobitni oblik čim prestane dejstvo napitka koji je sam smućkao.

Zvezdan Milovanović i Srđan Nonić tu sreću nemaju, jer dejstvo Južnih vesti ne prestaje.

U redakciji ima dovoljno diploma, pored ostalih i 4 sa novinarstva, ali i dovoljno stručnosti, znanja, iskustva i svesti o važnosti daljeg učenja. Prisutan je i, kako je kolega Milan Zirojević definisao, novinarski patriotizam – odbrana države od vlasti.

To što novinari moraju da se brane i od opozicije pokazuje da se ona baš puno i ne razlikuje od vlasti, ali i da su novinari svoji i da su im jedina stranka za koju rade – Građani.