U vremenu bajki

Autor

Branislav Pecarski

Profesor Gimnazije "Svetozar Marković" Niš

Dok dežuram u dvorištu svoje škole i pažljivo motrim na dve bakice iz susedstva, koje vuku sa pijace ona kineska kolica, zabrinut da možda nisu peobučene veštice, pošto svaki dan više puta čujemo da živimo (kao) u bajci, a koje bi našim đacima na odmoru mogle da ponude neke jabuke otrovnije nego što je normalno, razmišljam o načinu unapređenja bezbednosti učenika i sveopštem napretku našeg obrazovnog sistema.

Ministarstvo prosvete i školske uprave su nedavno prosledile veoma značajan dopis o tome kako svi časovi u školama treba da traju koliko je predviđeno, a i ostale aktivnosti treba da budu u zadatom ritmu, no, skromno i ponizno se bojim da to nije dovoljno.

Mislim da je neophodno, sem uobičajenog dežurstva nastavnika na velikim odmorima, da se uvede i celodnevno dežurstvo, tako što bi nastavnici dežurali u vreme kad nemaju nastavu. Oni bi pazili za vreme časova da deca koja odlaze u toalet tamo mogu da provedu, na osnovu ranije predatog pismenog zahteva razrednom starešini, dva minuta za malu, a najviše četiri za veliku nuždu. U slučaju prekoračenja vremena pokretao bi se odgovarajući disciplinski postupak.

Učenicima bi, sem odgovarajuće uniforme, trebalo ugraditi i čip pogodan za GPS praćenje (ili malu nanogicu), da budu pod kontrolom dok ne napuste dvorište škole. Posle toga su Božja briga, a nikako naša!

Kad pomenuh čipove i nanogicu, shvatih da se iz toga može izvući još mnogo toga korisnog za naše školstvo.

Kako je u trendu i fokusu razvoj IT tehnologija, a naša deca obožavaju Fejsbuk i ostale socijalne mreže i vole da su na njima, trebalo bi u školama organizovati takmičenja za najklip o maltretiranju druge dece. Državni organi bi mogli da angažuju kao savetnike za prebijanje i maltretiranje istaknute predstavnike huliganskih grupa, koje ,doduše, ne poznaju i koje ne mogu da adekvano smire, a koji bi slobodno vreme između čekanja na isporuke praškastih prizvoda, kojima po malo trguju, te uvođenja reda na predizbornim mitinzima i povremenim izborima lokalnog karaktera, mogli da daju značajan doprinos razvoju naše omladine. Obučeni u svoje tradicionalne smeđe ili crne odore, učili bi školsku decu kako da batine izgledaju što efektnije i delotvornije. Nagradu za najklip đacima bi uručio istaknuti predstavnik navijačkih grupa sa najdužim dosijeom i najdužim stažom u nošenju nanogice ( relacija teretana- kafić ili splav-biblioteka- topli dom). Deca bi bila presrećna i sa pojačanim entuzijazmom bi odlazila u školu.

Inspirisan jednom konstatacijom našeg gospodina Ministra, predlažem da se po školama organizuje i izbor za „najžrtvu“, dete koje ima najiritantniju facu i prosto traži da ga se maltretira. Posebne nagrade bi trebalo dodeliti ponosnim roditeljima dece, na primer najmlađi dečak koji maltretira i seksualno zlostavlja devojčice, tradicionalnu srpska nagrada „najmušče“ (može je uručiti kao branitelj pomenutih srpskih i porodičnih tradicija, neko od istaknutih mitropolita naše Crkve), a roditeljima dece koja seksualno maltretiraju decu istog pola, takođe neki od crkvenih velikodostojnika, verziranih za pomenutu problematiku.

Možda izgleda da doprinos obrazovnom sistemu nije u skladu sa bezbednošću sve dece, ali deci će svakako biti zanimljivije u školi i manje će hteti da napuštaju nastavu. I dualno će se obrazovati na temu korišćenja interneta, sem prepisivanja.

Pa, srećna nam nova 1933/34. Ili tako nešto.