Na Vidovdan

Autor

Damir Jocić

Pisac i pesnik.

Vidovdan 2025. godine. Stiže. Sa njim, velika je verovatnoća, i hiljade građana Srbije u Beograd. Onamo ih iščekuju studenti. I dočekuju hiljade i hiljade Beograđana. I žega i asfalt koji isijava. Skup istomišljenika, ili, bolje je reći, našaliću se, bliskomišljenika u nekim pitanjima. Ima medija koji prenose izjave naših (srpskih) zvaničnika o namerama da se, na protestima u Beogradu, izazove nasilje…

Mnogo je ljudi na jednom mestu tokom takvih dešavanja. Bilo bi suludo ne biti na oprezu, ali bi bilo suludo i upustiti se u nasilje jer ovi protesti ‒ a traju već mesecima ‒ nisu bili nasilni i nisu ukazivali na naum da se pomenutom pribegne. I zašto bi? Ili, možda je tačnije zapitati se: ‘’I kako bi?’’, pošto oružje i sila nisu u rukama studenata i građana. Studenti i građani imaju samo tela i likove, oni su nečija deca, nečije kćeri, sinovi, nečije majke i očevi, dede i babe, komšije, prijatelji (možda upravo onih u čijim rukama je sila?); oni imaju duh i imaju ideju, misao. I, biće da, kod mnogih od njih, postoji saznanje da telo (možda i duh?) možeš i zaplašiti, slomiti, uhapsiti, ali misao, kada se javi, ne možeš uhapsiti, ni slomiti, ni zaplašiti. A ona se oformila, odvojila, nevidljiva je, lebdi iznad i kraj nas, i, sada, šta sa njom? Kako postupiti?

Dakle, pametnije je i potrebnije govorenje o sili i nasilju ostaviti po strani pošto ništa ne donosi i nikuda ne vodi!

Potom, ima onih koji pominju kako se u Francuskoj i Grčkoj, SAD, u mnogim zemljama, drugačije postupa prema ljudima koji protestuju. Ovo, često, jeste tačno, ali je ovde namerno prenebregnut jedan bitan podatak, a on se odnosi na to da se drugačije postupa zato što i oni koji protestuju postupaju drugačije: tamo (najčešće) masa prema policiji usmeri kamenice i zapaljiva sredstva ‒ u Srbiji, tokom ovih protesta, toga nije bilo od strane studenata i građana i ne treba ni da bude!

U Srbiji se, sticajem okolnosti (zbog neispunjenja studentskih zahteva), na Vidovdan, traže novi parlamentarni izbori!

U Srbiji Skupština Republike Srbije, opet zbog protesta izazvanih neispunjenjem studentskih i građanskih zahteva, više nije realan odraz glasa naroda.

I to je svima jasno.

Stvari su se izmenile tokom ovih meseci.

Dakle, Skupština nije odraz volje naroda i nema dovoljan legitimitet da predstavlja narod. Tako da i Vlada naše Republike Srbije nema dovoljan legitimitet jer je izglasana od strane Skupštine koja nema dovoljan legitimitet.

Stvari su se zaista izmenile tokom ovih meseci.

Pa treba videti kakvo je pravo stanje stvari.

Otuda se traže izbori.

Što je, s druge strane, s obzirom na rečeno, potpuno legitimno!

… Stotine i stotine hiljada ljudi, mesecima, na ulici. Teško je ne uočiti njihovo prisustvo. Oni koji nisu uočili njihovo prisustvo, a, primera radi, žive od toga da se pozabave vestima o stanju u društvu, da vide i osobe na ulici (i ove osobe ih plaćaju kao i one koji nisu na ulici), zbog pomanjkanja sposobnosti i želje da vide, verovatno se suočavaju sa padom gledanosti (novac je tu, ali se gledaoci osipaju, pa čemu onda novac?). Ljudi, izgleda, ne vole da su nevidljivi… Nepotrebna digresija. Izvinjavam se!

Dakle, priča da vlast u Skupštini ima jasnu većinu, da je Vlada stabilna, i slično, nije baš najuverljivija ‒ ili, neka bude, bila je uverljiva do 2025. godine, a ove godine, očigledno je, više nije jer nije odraz narodnog htenja, ne uzima u obzir stotine hiljada višemesečnih glasova onih koji razmišljaju na nov način ili su promenili mišljenje. Treba izaći u susret narodu, narodu koji bira Skupštinu (koja bi trebalo da je odraz narodne volje), i dopustiti mu da kaže šta sada misli o tome ko bi u Skupštini trebalo da ga predstavlja. To je sastavni deo demokratskih procesa. I ključni. (Pa neka oni koji tvrde da smo demokratska zemlja dokažu svoje tvrdnje). A kada narod iskaže svoje mišljenje, prihvatiti stanje stvari ma kakvo ono bilo. Možda će ono ići u prilog sadašnjoj vlasti? Možda sadašnjoj skupštinskoj opoziciji? Možda studenata? Mi to ne možemo znati, zar ne (?), a trebalo bi da znamo zato što je izvesno da Skupština već mesecima ni približno ne reprezentuje volju naroda na pravi način (a da donosi zakone u ime naroda) i da s tim u vezi, a u skladu sa Ustavom Republike Srbije, treba preduzeti ubrzane korake jer sadašnje stanje ni narodu ni državi ne ide u prilog.

Šta je pokrenulo bunt i splavove usmerilo ovako, poznato je. U međuvremenu, inicijalnoj situaciji pridružila se, osim izražene reakcije na tragično stradanje u Novom Sadu, i reakcija na društvenu nepravdu, socijalne statuse, nejasnoće koje se odnose na unutrašnja i spoljna državna pitanja, rast cena i pad kupovne moći građana, odnos prema prirodnim resursima (zar u vreme suše treba zagađivati ono malo vode?), neumereno zaduživanje (postoje tvrdnje da je naš trenutni dug oko 108 milijardi evra, a u prvih pet-šest godina ovoga veka nije bio, prisećam se, ni 10 ‒ laik sam u pitanjima ekonomije, te ću je zaobići), udar na autonomiju školskog sistema, posebno univerzitetskog kao najreprezentativnijeg segmenta školskog sistema (o ovome se govorkalo godinama u skrivalnicama i moralo je izbiti na površinu)…

Kada sam kod ovog poslednjeg, prisetiću se ‒ i ovim završiti ‒ svog jedinog susreta sa našim velikim piscem Milovanom Danojlićem. Bilo je to 2004. godine, na Sajmu knjiga. Igrom slučaja, prijatelj me je upoznao sa Danojlićem. To što sam sedeo za stolom sa Danojlićem ispunjavalo me je zadovoljstvom; razgovarao sam sa čovekom koji je napisao neka od dela kojima sam se divio (pr. roman „Dragi moj Petroviću“, koji je, mišljenja sam, uz „Roman o Londonu“ Crnjanskog, u našoj književnosti najbolja slika, između ostalog, onoga što su patnje, misli, muke i šaptaji naših odseljenika). Pažljivo sam slušao Danojlićevo izlaganje (oprezno, stidljivo i retko bih i sam progovorio). Bio je drugačiji od svog imenjaka i prezimenjaka sa fotografija: skratio je kosu, izgubio lepršavost, zakoračio u starost. U sebi, slušajući ga, nisam se slagao sa mnogo toga rečenog, pripisivao to uobrazilji sve starijeg pisca sklonog ‒ a starost zna da to donese ‒ prepoznavanju zavera i onde gde njih nema. A onda su godine tekle i sve ono što je Danojlić pominjao, jedno za drugim, ostvarivalo se. Ništa od pominutog, nažalost, nije izostalo. Poslednja stepenica, u njegovom izlaganju o urušavanju države i slobodne misli, odnosila se na ukidanje autonomije univerziteta. I tu je njegovo izlaganje o rastakanju države stalo. Kasnije smo razgovarali o književnim temama, o umetnosti ‒ koliko je znanja bilo u tom čoveku!

A o državi, tada, Milovan Danojlić više nije govorio.