Revidirani Šekspir (u odbranu prosvetnih radnika)

Autor

Danijela Tasić

Prevodilac, preduzetnik i članica ZLF-a.

Hamletovo poigravanje rečima i Polonijem u Šekspirovoj tragediji vrlo podseća na sadašnji trenutak političko-društvenih dešavanja u Srbiji. S jedne strane može da predstavlja zamajavanje naroda, npr. putem prenošenja iskrivljene realnosti kroz javne servise; može biti predsednikova igra demonstracije iskorenjivanja korupcije, npr. progon žrtvenog jagnjeta u obliku bivše gradonačelnice Niša i povezani komentar sadašnjeg gradonačelnika da podržava predsednika u borbi protiv korupcije (hm, da li je to crvić sumnje progrizao svest, jer očigledno si kriv ako stranka tako kaže i kad kaže, iako postoji pretpostavka nevinosti). Dakle, može biti kamila, ili lasica, ili kit po potrebi.

Zapravo, Hamlet nije zloća. U ovom kontekstu on se poigrava trulom Danskom i njenim licemernim autoritetima i zabavlja činjenicom da Polonije po svaku cenu savija kičmu da potvrdi mišljenje člana kraljevske porodice. Preneto na trenutni kontekst dešavanja, svaki srpski student govori jezikom Hamleta kroz aforizme, transparente, javno obraćanje, pojedinačno i u kolektivu.

Ako izuzmemo porodice iz kojih potiču, a koje su svakako primarno uticale na njihovo vaspitanje i razvoj, iza njih stoji čitav jedan sistem ljudi koji su ih oblikovali. To su ljudi iz sistema obrazovanja, dakle vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori, pedagozi, psiholozi, bibliotekari i ostali. U trenutku kada se vrši ogroman pritisak na zaposlene u primarnom i sekundarnom obrazovanju i smišljaju načini kako da im se na šajlokovski način odreže proporcionalna količina ’nerada’, treba stati u svakoliku odbranu prosvetnih radnika jer je to građanska dužnost svakog od nas.

Zašto se oni uopšte petljaju? neko će da postavi pitanje. ’Petljaju’ se jer je u osnovi svakog humanističkog sistema obrazovanja etika, moral, razvoj empatije, dijaloga, insistiranje na istini, razvoj kritičkog mišljenja, ličnog integriteta, logike itd. Ako vam reč ’humanističkog’ para uši, da, zaista, srpski sistem je u osnovi takav, i to planski. Ovi principi se protežu međupredmetno i formulisani su na različite načine u planovima i programima, pravilnicima… Pa tako u Pravilniku o standardima obrazovnih postignuća za kraj srednjeg obrazovanja i vaspitanja: 103/2024-381 za predmet Srpski jezik, napredni nivo, SPK3, stoji: 

(Učenici) Neguju humani i kritički odnos u dijalogu među kulturama. Spremni su da preuzmu odgovornost za izbore i odluke koji utiču na lični život i život zajednice.

Za predmet Matematika, napredni nivo, SPK3, stoji:

Učenici su osposobljeni da koriste matematičke koncepte za donošenje odluka o ekološkim, društvenim i zdravstvenim pitanjima, što doprinosi odgovornom ponašanju u zajednici. Koriste matematičko-logičko rezonovanje za argumentovanu diskusiju i rešavanje realnih izazova, uključujući upravljanje finansijama i zaštitu od prevare. Kroz timsko rešavanje problema, korišćenjem matematičkih znanja i informacionih tehnologija, učenici razvijaju saradljivost, komunikacione veštine, istraživački duh, preduzimljivost, sistematičnost, upornost, samopouzdanje i kritičko mišljenje, što je važno za uspeh u ličnom i profesionalnom životu.

Za predmet Filozofija, osnovni nivo, SPK3, stoji:

Učenici umeju pasivno da prepoznaju praktične okolnosti u kojima se filozofska znanja mogu primeniti. To prvenstveno podrazumeva da su učenici razvili veštinu kritičkog mišljenja i dobro poznavanje formalnih i neformalnih grešaka u zaključivanju, čime su osposobljeni da uoče poziciju koja nije potkrepljena na adekvatan način, kao i da izbegnu slične pogreške prilikom formulisanja argumenata. Ove veštine učenici primenjuju u razgovoru, u pisanoj komunikaciji, prilikom praćenja sredstava javnog informisanja i korišćenja društvenih mreža. Poznavanje osnovnih filozofskih ideja učenicima omogućava da u svakodnevnom životu prepoznaju valjane primere vrednosti istine, racionalnosti, solidarnosti, jednakosti, lepote, pravednosti i dobrote, čime je učenicima olakšana težnja ka ostvarivanju ovih vrednosti.

Ova i slične liste bi išle gotovo u nedogled jer su pomenuti principi sveprisutni i međusobno povezani ali, nažalost, ovi aspekti obrazovanja nikada nisu u prvom planu u javnom diskursu o prosveti. Taj diskurs je vrlo često pežorativan i pun opštih mesta jer o srpskoj prosveti svi najbolje znaju, ispada, bolje od njenih glavnih nosilaca. Svaki nastavnik zna da je nastavno-obrazovni proces fina mešavina pedagogije, metodike, nastavnog plana i programa, dovitljivosti, gimnastike, smisla za humor, psihologije, narodskog znanja, stručnog znanja, slepog kucanja, veštine aktivnog slušanja dok slepo kucaš…

Svaki prosvetni radnik se barem jednom u karijeri susreo sa čuvenom pedagoškom situacijom iz kvitice Ministarstva: Šta radite kada odeljenje ima akutni problem, da li pošto-poto predajete lekciju jer to nije vaš problem, ili ostavljate prostor učenicima da diskutuju o problemu i reše ga odmah na času? A tu treba dodati i pitanje: Šta radite kada Ministarstvo prosvete skrati polugodište/školsku godinu, a vi nemate zaključene ocene? Ili: Kako TV lekcija na RTS-u povećava kompetencije i postignuća učenika?

Ovo su samo neke složenosti tog procesa koje ilustruju nastanak isto tako složenih i različitih nivoa svesti kod učenika. A ta svest je neosporno razvijena i doživela je svoju fizičku manifestaciju iako su brojni sumnjali.Dakle, prosvetni radnici u ovim momentima igraju vrlo važnu ulogu, veliki broj njih pruža javni otpor (naravno ne svi, ali to je priča za drugi naslov), obustavili/skratili su nastavu, pružaju podršku studentima tj. svojim bivšim učenicima, i što je najvažnije, nisu savili kičmu. Ako ubacimo u gornji kontekst Šekspira, odgovorili su: Ni kamila, ni lasica, ni kit, nego običan oblak, potraži pomoć, Hamlete (ovde može da se ubaci i drugo ime jer je Hamlet ipak pozitivan junak).

Iliti po niški: Majemo se ali nismo zamajani.