Sepsa

Autor

Dejan A. Milić

Dejan A. Milić, publicista iz Beograda.

Jednog prolećnog jutra 1980. godine u prijemnu ambulantu hirurškog odeljenja Pirotske opšte bolnice uplakani otac na rukama je uneo gotovo obamrlog osmogodišnjeg dečaka koji je goreo od temperature i davio se u sopstvenim izlučevinama… 

Tog trenutka u ambulanti je nastala trka. Dežurni lekar je odmah pregledao dečaka, palpirao mu je stomak… „Spremajte salu!“, naredio je dežurnim sestrama i još dodao „Zovite načelnika!“. Načelnik hirurškog odeljenja, čuveni „narodni“ lekar dr Jelenko Kostić stvorio se gotovo u trenu. Dečak je u magnovenju upamtio, ili mu je to posle povremeno pričao otac, da je doktor Jelenko požurivao sve oko sebe: „Ajdemo, deco, brže! Trkamo se sa sepsom!“

Dečaka je operisao doktor Jelenko, asistirala su mu još dva tadašnja asa pirotske hirurgije, doktori Vuksanović i Žika Denčić. Operacija je potrajala. Trebalo je dobro očistiti to što je puknuto slepo crevo rasulo po trbušnoj duplji… 

Dečak se dobro seća visokog belog plafona jedne od bolničkih soba „stare“ hirurgije, knjige Kuća na Puoovom uglu na nahtkasni uz uzglavlje i doktora Jelenka, načelnika pirotske hirurgije, koji zgrčen sedi u dnu kreveta i brižno mu se osmehuje.

• Kako si, junačino? – pitao je doktor svog malog pacijenta.
• Ko si ti? – odgovorio je pitanjem bez etikecije iscrpljeni mali bolesnik.
• Ja sam Musa Kesedžija – našalio se čovek u belom mantilu i uzvratio pitanjem – A ti?
• Ja sam Kraljević Marko – dečak je bio siguran u sebe.
• Ratovali jesmo – rekao je doktor – Hvala Bogu, ti si pobedio.

Doktor je, seća se dečak, ustao, nežno mu dodirnuo rukom čelo proveravajući vrelinu, pomilovao ga roditeljski po kosi. „Ja sad moram da idem“, rekao mu je prijateljski, „ali ću ti doći opet“. Dečak će mnogo godina kasnije saznati da je baš tih dana, kada mu je bar tri puta dnevno dolazio „u goste“, doktor Jelenko gubio svog drugog sina koji ga je zauvek napuštao nošen nekom retkom neizlečivom bolešću…

Čitam skroz iskrivljena i zamagljena slova još jedne od surovih vesti koja nas ovih dana ne mimoilazi i ne mogu da verujem. I ne mogu da ukrotim emocije. 

Juče je u Leskovcu umro sedmogodišnji dečak, priča se, od sepse. U eri sveopšteg napretka medicine, kada smo u Srbiji otvorili „300“ modernih domova zdravlja, izgradili i vrhunskom medicinskom tehnikom opremili „200“ najsavremenijih bolnica i bar još „100“ kliničkih centara, svaki kao vasionski brod da je. Kada nam se, saznajemo, iz bela sveta vraćaju najbolji mladi lekari i „vape“ da se stave svom narodu „na raspolaganje“ i stahanovski „poginu“ na svojim stručnim zadacima. Kada nam mladi „vrhunski“ studenti medicine 24/7 u nedelji sa različitih tv kanala prozorljivo prosipaju svoju visokopatriotsku spremnost da uče, da se usavršavaju, ne bi li se satrli radeći za Srbiju…

Roditelji su dečaka odveli lekaru. Otud su ga vratili kući, uz lek protiv mučnine i antibiotik. Kada mu je bilo gore, roditelji su ga nanovo odveli lekaru. Iz Doma zdravlja su ga nanovo  vratili kući. Dečaka su primili u leskovačku Opštu bolnicu tek onda kada mu je bilo beznadežno loše. Onda su ga prosledili u Klinički centar u Nišu, drugima na „nadležnost“. U trci sa sepsom neoprostivo se gubilo vreme, u nadi da će „briga moja preći na drugoga“. Pontijevsko Pilatski su se prale ruke.

O detetu se odlučivalo kao da je rešenje o porezu koje se šalje poštom na obveznikovu adresu. Kao da je džak krompira koji treba isporučiti u kafanu „Svrati, bato“. Kao da je vodokotlić pod garancijom za koji nije bitno kad će biti isporučen kupcu.

„Dete je živo izašlo iz naše ustanove i poslato u Opštu bolnicu u Leskovac a odatle u Niš“, lapidarno je konstatovala direktorka Doma zdravlja, dodajući da pregled dečaka nije odbijen. Svaka čast! A medicinsko znanje? A kliničke procedure? A Hipokrat? A obična ljudska požrtvovanost? A empatija? Na kojoj livadi se uči ta medicina koja je u Leskovcu nad jednim sedmogodišnjim dečakom primenjena u proleće 25. godine XXI veka? 

I doista, šta su to imali u sebi doktori Jelenko, Žika i Vuksanović iz Pirotske opšte bolnice 1980. godine prošlog veka, što u svom lekarskom kodu danas nemaju pojedini srpski lekari? Kako su  pre 40 godina oni u sprintu pobeđivali smrt, a ovi sada uz sve medicinske skalamerije koje valjda poseduju, ili bi trebalo da poseduju, to ne mogu?

I uistinu, gde smo, bre, to mi sada kao nacija, kao profesionalci, kao roditelji i deca, kao ljudi, svako od nas kao pojedinac? U kakvom to sengrupu sa govnima do iznad guše plivamo? U kakvoj rupčagi s karakondžulama, akrepima i loncima iz devetog kruga pakla glumimo da živimo? 

Zato dečak s početka ove mučne priče, koji je pre 45 godina bio na ivici onostranog, a zahvaljući nekim davnim divnim ljudima u belim mantilima, sada valja svoju 54. godinu, izliva ovde svoju žuč. Beleži, kuka, podseća, nariče, psuje… 

I malog mučenika iz sela Kukulovce pored Leskovca dopisuje uz nesrećnog jedinca porodice Milivojević stradalog u Lučanima, uz male mučenike iz „Ribnikara“, uz prekinutu mladost iz Dubone i Malog Orašja, uz spljoštene živote sa novosadske železničke stanice. Uz tolike druge upamćene ili zaboravljene … Jer, iako različitog usuda, svi su oni stradali od iste smrti. Od „nema veze“ i „pa šta?“ rasprskavajućih metaka naše kolektivne nečiste savesti.

Crnorisci iz Tumana, Crne Reke ili Kovilja možda bi kazali pomirljivo „Božja volja“ ili, umerenije (i licemernije), „Božje dopuštenje“. Ali ne! Nije to ni Božja volja, ni Božje dopuštenje.