THIS IS RADIO ŠABAN

Autor

Dejan Stojiljković

Pisac i novinar.Autor bestselera "Konstantinovo raskršće" i brojnih drugih romana i proznih zbirki.Potpisuje više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od scenarista TV serije "Senke nad Balkanom".

Niko nije svetac u svom selu i to je hiljadu puta u praksi potvrđena maksima.

Možeš biti dobar celom svetu ali u mestu gde si prvi put prohodao uvek će se naći neko da te solidno okrpi.

„Ko? Onaj? Znam ga dok je vuko šerpe po Somborsku ulicu!“

Džabe ti i da dobiješ i Nobelovu nagradu, uvek će se naći neki lokalac da kaže kako si krao
breskve iz komšijskog voćnjaka kad si bio u četvrtom osnovne… Kao da je to tvoje najveće dostignuće po
kome će te pamtiti.

Šaban Bajramović je bio podjednako obožavan i potcenjivan od strane Nišlija i dok je bio živ i sad, kada se pridružio ostalim pevačkim legendama. Jedna od tih legendi, iako mlađi, otišao je na onaj svet pre njega. U pitanju je Džo Stramer, legendarni frontmen još legendarnijeg pank benda The Clash.

Slučajno ili ne, i Džo je mučio sličnu muku kao i Šabi. Priča se čak i da su ga njegovi Londonci tukli u više navrata i da je čest način na koji su ga opisivali stajao u jednu reč – „cunt“. Opet, Džo i drugari dali su najmoćniju sliku britanske prestonice, muzičko remek-delo čiji ritam odjekuje kroz decenije i ne gubi na snazi, antologijsku ploču „London Calling. Baš tako se zvala i muzička emisija koju je na BBC World servisu vodio Stramer tokom devedesetih i u kojoj je kao DJ (ne brkati stare radijske DJ-eve sa trljačima ploča koji po festivalima za (ne)male pare zabavljaju omladinu na ekstaziju, travi i kiseloj vodi) puštao numere svojih muzičkih uzora. Stramerov muzički ukus imao je neverovatan raspon, od klasičnog roka preko regea do world musica, to se najbolje vidi na trostrukom albumu Clasha „Sandinista“.

I upravo kada sam prošle nedelje bio u Londonu, pazareći omiljeni muzički časopis „Uncut“, uz primerak novog broja dobio sam i poklon – CD kompilaciju „THIS IS RADIO STRUMMER – 15 Brilliant tracks from Joe’s world service radio show“. Među 15 antologijskih numera koje je Stramer puštao u svojoj emisiji, među izvođačima koji su uticali na njega, našao se i naš Šabi sa pesmom „Pelno me sam“.

A ko je još tu pored njega? Šabi deli mesto na disku sa legendama poput Elvisa Prislija, Boa Didlija, Ričija Valensa, Ele Ficdžerald, Edija Kohrana, Underworld…

U propratnom tekstu objavljenom na stranicama „Uncuta“ stoji da je Šaban legendarni džez pevač i kantautor iz Srbije koji je svoj prvi džez orkestar napravio u zatvoru gde je bio utamničen jer nije hteo da ide na odsluženje vojnog roka. Dok slušam „Pelno me sam“ razmišljam kako je Džo Stramer doživljavao Šabanovu muziku, dok ju je šuštao devedesetih na BBC-u ili možda dok je, u nekoj vrsti samoegzila, gluvario po pabovima na Noting Hilu. Postoji dosta sličnosti između njih dvojice, postoji dosta sličnosti u njihovim karijerama, usponi i padovi, sreća i tuga, nerazumevanje i ignorisanje… Ono što se Strameru desilo nakon izlaska „Sandiniste“ i konačno, nakon raspada The Clash, podseća na neke stvari koje je Šaban proživeo u svom rodnom gradu. Dok slušam „Pelno me sam“ ne mogu a da se ne setim kako su neke Nišlije reagovale na promenu imena Južnog bulevara ili na kontraverze oko podizanja spomenika Šabanu. London ili Niš, Južni Bulevar ili Noting Hil, Džo ili Šaban… Priča je uvek ista.
Niko nije svetac u svom selu.

Džo Stramer je umro iznenada, u svom domu u Brumfildu decembra 2002. godine od srčanog udara. Šaban Bajramović je umro pretprošlog leta, takođe od srčanog udara, u svom rodnom Nišu.

Nadam se da su sad na nekom boljem mestu, gde ih ogovaranja, potcenjivanje i zavist ne mogu dotaći…

…i siguran sam da se tamo svira dobar džez.