Književni jezik – južnjačka muka!
Ivana Ilić StojadinovićDiplomirani filolog za srpski jezik i književnost. Nekadašnji lektor na Televiziji "Zona".
Kad ga pitaju odakle je, skoro svaki Nišlija će reći: „Iz Niš!“ Takav odgovor, a i niški govor uopšte, obično je simpatičan nekome ko nije iz tog kraja. „Manjak“ padeža, odsečan akcenat i brzo izgovaranje reči zvuče egzotično za one iz zapadne ili severne Srbije. Ipak, baš te odlike umeju da zbune ili zabrinu, recimo, profesore kada se obraćaju učenicima i studentima, ili novinare kada su pred mikrofonom. Na neke stvari se, doduše, obraća više pažnje, pa je na radiju i televiziji gotovo nemoguće čuti, npr. došli su u poseti, ili plasirali su se u polufinalu, ali je i te kako moguće da će gorivo da poskupi (umesto da će gorivo poskupeti), ili da su zvaničnici posetili Beograd kako bi doneli investicione ponude (umesto: posetili, Beograd, investicione). Greške u naglasku lakše praštamo, jer su isključivo pitanje sluha, iako nam baš one „paraju uši“. To je najpre zato što, ako smo iz južnih krajeva, u svom genetskom kodu nemamo osećaj za naglašavanje, tj. akcentovanje, ili pak jer nas nisu naučili kako treba pravilno izgovarati.
Iako su ovakve omaške prisutne u svakodnevnom govoru Nišlija, mojih sugrađana, pod uticajem škole i medija stanje se menja, teži se standardnom obliku, ali se u toj težnji došlo negde do pola puta, te je niški govor nešto između standardnog (književnog) i dijalekatskog.
Ovakvo stanje odražava se i na izgovor novinara u radijskim i televizijskim stanicama. Zbog nedovoljnog poznavanja pravopisnih i akcenatskih pravila, izostanka rada lektora i uticaja sredine, spikeri i novinari često greše. Izgovor se uglavnom svodi na dva ili tri akcenta. Mučimo se i sa mestom akcenta, zato preko televizora i radija čujemo izgleda, očistili, poništili (umesto: izgleda, očistili, poništili). Kad nismo sigurni, udarimo u banderu! Čak i ono što privatno nikad ne bismo rekli, npr. selo Studena, upravo tako čujemo od spikera.
Greši se nesvesno – jer ne znamo drugačije, ali i svesno – kada se trudimo da govorimo ili pišemo pravilno, pa se korigujemo i kad ne treba. Takvi „lapsusi“ dešavaju se i u pisanju. Često se smejemo raznim oglasima, obaveštenjima u radnjama, na šalterima (mada takvih pojava ima i u medijima ili na zvaničnim sajtovima nekih institucija), a ponekad ni sami ne znamo kako bi trebalo nešto napisati.
S obzirom na to da se jezikom i govorom deluje na obrazovanje sredine, jezik medija treba da prati standarde srpskog jezika – pisane i govorne. Ipak, sve je manje onih medijskih kuća, novinara i spikera koji se toga drže. Iako se možemo pravdati time što je dijalekat maternji govor, pa time i najbliži našem osećaju, ili time što je standardni jezik teži jer se uči, književni jezik sa sve propisima mora biti ne samo dominantan nego i jedino prisutan u medijima.
Ali, teorija je jedno, a život drugo. Lokalni govori postaju sve prihvaćeniji – privatno, jer su zanimljivi, zabavni i prirodni, a javno, zato što su nam poznati, na tom smo polju sigurni ili zato što ne znamo drugačije. Pod uticajem dijalekata dolazi do novih pojava u jeziku – nestaju pojedini glagolski oblici, gube se akcenatske dužine, čak i sami akcenti, a pojedine vrste reči (opisni pridevi i prilozi) svode se na mali broj najfrekventnijih. Leksički fond sve je siromašniji. Ni lektira, kao obavezno štivo i u osnovnoj i u srednjoj školi, ne čita se, osim ako nije sasvim sažeta i dostupna na internetu.
Ne treba da čudi ako možda već za neku deceniju, na primer, odsečan niški akcenat postane najzastupljeniji u medijima, i to ne samo lokalnim. Jer, greške koje čujemo u ovim krajevima nisu retke ni u nacionalnim sredstvima javnog informisanja.
Da bismo smanjili broj nepismenih, kojih je prema popisu iz 2011. bilo 164.884, potrebno je unapređivati jezik i govor. Nije to posao isključivo za školu i porodicu, to je zadatak celokupne javnosti, a njen glas najbolje i najdalje se čuje preko medija. Zato je poslu novinara i spikera neophodno prići maksimalno profesionalno, jer se njihovim delovanjem građani i edukuju, opismenjuju, uči se pravilan izgovor i jezik uopšte.
Jeste da nama s juga nije lako, jer malo toga nosimo u jezičkom osećaju, pa sve te propise moramo naučiti, onda i primeniti, ali treba da znamo da se i to može savladati i dobrom vežbom usavršiti. Primer za to su novinari koji, uprkos sopstvenom jezičkom nasleđu, vešto barataju pravopisom, akcentima i akcentovanjem, i time dokazuju da se uz malo truda može prebroditi i ta južnjačka muka – književni govor.
*Tekst uz saglasnost autora preuzet sa platforme „Media i reform centra“.
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
11Pošalji komentar
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Imam potpuno suprotno mišljenje od Vas. Ljudi ne govore „pogrešno“ (ne postoji pogrešan govor jer je svaki govor autohton)zato što nemaju osećaj već što se najprirodnije osećaju u svom dijalektu. Jel naše Nišlije Đokica Jovanović, Dejan Stoiljković (vidim i poslanik Bošković u skupštini)govore nišlijski zato što su nepismeni.Ne, već zato što ne žele da izigravaju pokondirene tikve.
@Žikica Simić
Mislim da ste promašili poentu. Primarni cilj teksta je, rekao bih, da skrene pažnju na potrebu da NOVINARI govore književnim jezikom, a ne dijalektom. To ne bi smelo da je sporno, kao što nije sporno da u školi decu učimo književnom jeziku, a ne dijalektu. Podrazumeva se pravo svakoga da se služi dijalektom koji mu je „bliži“, bez kompleksa inferiornosti o kome ste sjajno pisali.
I niski, vranjanski ili pirotski dijalekti su knjizevni govori (jezici), ili ces mi reci da su Bora Stankovic ili Stevan Sremac bili nepismeni.
Standardni govor je vestacki govor i niko ga ne govori. Postoji jedino u nekim neuspelim medijima poput RTS-a.
Dijalekti se moraju cuvati, negovati i izucavati, a nikako ih ne smemo satirati kao sto to neki iz Kruga dvojke pokusavaju.
Niste u pravu, naši novinari ne govore niški već beogradski (pojačana verzija standardnog).Daleko od toga da će u medijima da se govori niški jer je zavladala tiranija beogradskog akcenta koju bi ste Vi stojim jezičkim puritanstvom, normativizmom i totalitarizmom da još pojačate. Kamo sreće kad bi se u niškim medijima pričalo negde između niškog i standardnog. To bi bila idealna, zlatna sredina.
@Žikica Simić
Između niškog i standardnog? E, sad ste me izgubili. Dakle, problem konflikta između dva dijalekta rešili biste stvaranjem trećeg, intermedijarnog? Jedini način da sprečimo potpuni jezički voluntarizam jeste da se u školi i medijima forsira književni jezik, ali da se ne sprečava široka svakodnevna upotreba dijalekta. Koliko znam, to je (uspešan) pristup razvijenih društava.
Dexter, bio sam uopšten i neprecizan, zapravo sam mislio na akcenat. Mislim da je tzv. standardni akcenat neprirodan i neprihvatljiv za Nišlije, i uopšte južnjake, i da je nametnut. U svemu ostalom prihvatljiva je standardizacija. Na tu sredinu sam mislio
@Žikica Simić
U tom pogledu se potpuno slažem.
da si nišlija, sada bi književni jezik bio po našoj meri, neuporedivo ekonomičniji od zvaničnog. Samo mi imamo 7 padeža. Kome to treba?! Dovoljna su dva. Kada kažem da sam se majala sa Aleksandru, svima je jasno da sam slobodno vreme provela negde sa drugaricom, a severnjacima treba silno vreme da nabroje šta su radili i gde su bili sa Aleksandrom, prijatelj ili prijateljica, to se ne zna.
sam naučila niški, pa predlažem svima da krenemo u edukaciju ovih iz centralne Srbije i sa severa. Lakše je njima da pređu na 2 padeža,nego nama da prihvatimo sedam. Ne nedostaje ništa našem, niškom,dijalektu. Zar se malo severnjaka na televizijama sa nacionalnom frekvencijom frljoka padežima i muči sa akcentovanjem? Greše,baš primetno,paraju greškama naše,niško,uvo. neka prihvate niški, lepši je.
U doba SFRJ, spikeri su govorili JugoslAvija, a ne JugOslavija, i istOrija, a ne Istorija (veliko slovo označava akcenat). Kako je moguće da su se pravila promenila od 1992e godine na dalje ? Do kakvog se to otkrića došlo , da se toliko promeni akcentovanje sa prelsakom iz SFRJ u SRJ ?(zlobnici će reći da prilagođavamo pravilan izgovor beogradskom izgovoru).
Skroz si u pravu…tvoje misljenje postujem ali to ne menja stav u vezi mog prvenca na jeziku dijalekta:“ukleti brod.izrazavacu se i citaacu gde jos mogu, jer smo upravo tako, na njegovom braniku, ja, moj kolega jajinski i gos’n mija kulic.