Ne odbranim li Tvrdjavu

Autor

Ivana Petrović

Menadžer "City radija" Niš

Spadam u onu grupu ljudi koji vole nišku Tvrdjavu. Volim je bez ikakvog posebnog patetičnog sentimentalnog razloga. Volim je tek tako.

U stvari, Tvrdjava je jedino mesto koje u rodnom gradu volim. Jedini razlog ZA kad se preispitujem zašto sam i dalje ovde u gradu koji već odavno nije nalik sebi nekadašnjem, možda jednostavnijem ali svakako šarmantnijem. Takav je nekada davno bio.

Sećam se kako sam neke dvehiljadite, u trenutku kada je horda policajaca sa pancirima i vizirima izletela kroz Stambol kapiju i krenula da nas tuče niz stepenište keja sa strane Banovine, pomislila da Tvrdjava  u skorijoj budućnosti neće zapamtiti svoj sramniji dan. Prosto mi je bilo nemoguće i da zamislim da jedino mesto koje od malih nogu volim, može da bude skrovište nekoga ko ima želju da mene, kaldrmaško dete, tu, na korak dva od nje, povredi, osakati, možda i ubije.

A onda sam joj, malo po malo, oprostila tu jatačku ulogu jednog bezumlja. Vratila sam joj se sa mojim ogromnim ridjokosim irskim prijateljem koji je jedino tu želeo da šeta.Indoktrinirala sam ga na isti način na koji potpuno svesno već pet poslednjih godina namećem izbor mom jedincu.

„Ivana, da idemo u Čair?“
„Vuče, šta ćemo tamo?Tvrdjava je mnooogo lepša, jel da?“

U sopstvenom ludilu idem toliko daleko da rodjenom detetu, prosipam bele laži, da nama koji živimo u crvenoj zoni parkiranja je propisano da treba da idemo u Tvrdjavu, koja je lepa,gospodska, romantična a ne u nekakva „vašarišta“, tamo negde u Čairu,na Bulevaru i drugim pasivnim krajevima. Užasno je priznajem, ali moj lokal patriotizam je počinjao i završavao uvek baš u Tvrdjavi. Jedino tu. I muško po mojoj meri, moj izdanak, toga mora da bude svestan. Nije mogao da me bira i to je tako.

Juče smo proslavili njegov peti rodjendanac. Skromno, lepo. Ugadjali smo mu oko svega a želje su mu bile male,malene, gotovo dirljive. Pa baš zbog takvih neuobičajeno skromnih zahteva čitavog dana pristali smo da se prošetamo još jednom pred spavanje u već, za malog princa, pomalo nepristojno vreme.

Povukao nas je za ruke prema Trgu, i kada sam već pomislila da će nas vešto dovesti do McDonaldsovog pulta i krenuti da zahteva, ne jednu nego sve četiri Štrumf figurice, on je produžio dalje na most, pa preko mosta, u Tvrdjavu. 

I onda se dogodilo to nešto užasno, što je istrčalo iz mraka Stambol kapije i ošinulo me, što je uspelo u sekundi da vrati ukus groznog poraza i sramote u moje grlo, baš nalik tom nekadašnjem sa početka ove priče.

Iz moje Tvrdjave, sa samog ulaza je urlalo, u transu zavijalo, nešto primitivno, odvratno i sasvim nalik onom davnašnjem bezumnom. Najgora, najužasnija muzika, glasna do izazivanja nervnog sloma, smrdljiva Pink-Grand-splav dziberska melodija, uvreda za uši, atak na mozak. Bašta iz koje je treštalo, prepuna tetoviranih, ćelavih, zadriglih džiberčina i lepih, tužno mladih devojčuraka, na vrtoglavim štiklama.

A u meni osećaj poraza jer su stigli i dotle, Jer osvajaju i taj poslednji bastion neke normalnosti ovog grada. I još u meni želja da ih oteram u tri lepe, motkama i vodenim topovima da ih razjurim da ne vredjaju to lepo urbano zdanje, da ne vredjaju mene koja za razliku od njih tu pripadam, da mi ne truju dete, koje je želelo da rodjendanski dan završi šetnjom a ne bolešću i šupljoglavstvom,primitivizmom najgoreg tipa.

U susednom „Sunset“kafiću lepa „živa“ svirka se ne čuje od ludačkog folkerskog partija iz susedstva.  Nešto dalje, iz „Klinike“ opet nepristojno trešti nešto što mi takodje nije ni blisko ni drago.

Htela, ne htela, pomišljam kako je ludak nad ludacima,onaj s brčićima, nesrećne logoraše mučio kvadrofonijom. I isto tako nevoljno razmišljam da su lokalni vladari nedavno govorili o gazdovanju i uvodjenju reda u Tvrdjavu. Ako je ovo uvod u to gazdovanje, hvala lepo, bez vašeg gazdovanja je bilo normalnije.  Manje je zaudaralo na devedesete.

Ne znam kako ću, ali moraću da smislim dovoljno ubedljiv način da se tome stane na put. Ne odbranim li Tvrdjavu od najezde te ružne horde, koja ništa manje vredja i nekadašnju plemenitu nišku kafansku boemiju koja je poštovala princip „svoje društvo-svoj sto“ i gnušala se pijanaca koji se deru iz sve snage umesto da pevaju; naposletku, ne odbranim li iz sve snage „Oj Nišavo vodo mutna, ja te gazih često puta“ od golodupastih, sisatih pevaljki čije postere bezočno lepe po zidinama Tvrdjave  – izgubiću poslednje uporište sopstvene ljubavi prema rodnom gradu.

Ne odbranim li Tvrdjavu, otići ću daleko. I nikada se više neću vratiti.