Država u tri čina

Autor

Milan Bašić

Profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Čin prvi – Oskarov spektakl bez kraja
U zemlji filma, gde je realnost tek sirov materijal za scenariste, vlada jedan žanrovski hibrid poznat kao „Oskarova epoha“. Glavni protagonist, čiji su monolozi duži od Šekspirovih drama, nije slučajno prozvan Oskar. On ne glumi – on živi ulogu!

Bilo da je vladar, heroj, mučenik, ratnik, prosvetitelj ili nedosanjani huligan, svaki put s lakoćom menja kostime i uloge, istražujući lavirinte sopstvenog režima – čas kao zanesenjak u potrazi za novim horizontima moći, čas kao bahati gospodar haosa.

Njegove transformacije odišu nabojem „Psiho”-filmskih žanrova, gde se granica između glavnog junaka i sopstvenog antagoniste briše u jezivom šizofrenom preseku.

Medijski aparat, veran kao najdisciplinovaniji kaskaderi, bez daha prenosi njegove scene, ne propuštajući nijednu repliku. Priče koje se smišljaju za publiku dostižu nivo spektakla: ratne hronike, kriminalističke misterije, edukativne dokumentarce i emotivne drame.

Svaki kadar precizno je podešen da odvuče pažnju građana od neugodnih realnosti. Recimo, odanost Oskaru dostigla je mitske proporcije – lojalisti su u stalnoj pripravnosti, zaklinjući se na vernost Oskaru s istim žarom kao Dartanjan i musketari svom kralju Luju XIII. Drama u najčišćem obliku!

Tu su i ratni filmovi – povremeni pokreti trupa ka Kosovu, uz fanfare i patriotske govore, ali avaj, do finalne bitke nikada ne dolazi.

Još jedan primer forsiranja patriotskog zanosa jeste priča o obaveznom služenju vojnog roka – spektakularno najavljivanom, ali nikad realizovanom, poput trejlera za film o vojnoj akademiji koji nikada ne stiže u bioskope.

U međuvremenu, drumski ratnici poput Alije Balijagića, nalik Pobesnelom Maksu, seju strah po putevima Srbije, kao likovi iz postapokaliptičnih trilera.

Da se ne zaboravi i naučna fantastika – crni panter iz Apatina postaje hit sezone, dostojan „Discovery“ dokumentarca.

Naravno, sve ove produkcije imaju svoje kandidate za glavne i sporedne uloge. Redovi scenarista, epizodista i statista spremni su da uskoče u kadar kad god zatreba – bilo da brane, veličaju ili prosto budu deo dekora, sve u nadi da će se makar na trenutak naći u kadru slavne epopeje, koja traje beskonačno poput španske sapunice i nikada ne dosadi publici.

U međuvremenu, svi oni, s punim ubeđenjem, poziraju pred kamerama, kao kandidati za Oskara – onu nagradu koja, bez obzira na ulogu koju igraju, obećava neupitnu moć, prestiž i povlašćen status u društvu.

Čin drugi – Kada fikcija postane stvarnost

A čemu zapravo služe ove filmske epopeje? Njihova svrha nije puka zabava – naprotiv, one proizvode opštu konfuziju kod gledalaca, koji, dok trepnu, više nisu sigurni da li prate vesti ili najnoviju sezonu nekog beskonačnog rijalitija.

Princip je jednostavan, ali ubitačan, i širi se poput zaraze. Sve je smandrljano i izmešano u jedno – kao loše začinjena salata od akcije, drame, patriotizma i apsurda – i na kraju servirano pod imenom popularnog zabavno-političkog programa.

Granice nestaju: stvarnost i fikcija, propaganda i informacija, ozbiljno i trivijalno stapaju se u haotični kolaž u kojem je sve slično i ništa se više ne razdvaja.

Najmoćniji efekat ove produkcije jeste sistemska relativizacija – ona deluje u više smerova. S jedne strane, odvlači pažnju od suštinskih društvenih tema, zatrpavajući javni prostor spektaklom koji se ne preispituje.

S druge strane, disciplinuje gledaoce, pretvarajući ih u pasivne konzumente koji nesvesno usvajaju narativ sa ekrana, korak po korak se približavajući kulturi niskih strasti. A iza kulisa, oni koji pišu scenarije i režiraju ovaj veliki spektakl uvek izlaze kao pravi pobednici, uzimajući najveće parče društvenog honorara – moć, uticaj i privilegije koje ni najskuplja produkcija ne može da kupi.

Ali, šta se dešava kada filmovi pobegnu iz studija i preliju se na ulice? Tu dolazimo do pravog horora: kriminal, korupcija, povređeni i kosturi što iskaču iz ormara. Jer, kada se propagandni spektakl završi i reflektori se ugase, ostaje samo siva realnost u kojoj publika mora da plati ceh za kartu koju nije ni kupila.

Čin treći – Savest društva uzvraća udarac

Ipak, postoji deo društva koji se ne da povući u ovaj medijski crossover cunami. I nije to neka izolovana grupa na margini, koju su mnogi smatrali nezainteresovanom za dešavanja oko sebe, zarobljenu u svetu novih tehnologija i virtuelnih realnosti.

Naprotiv, to su ljudi koji čine osnovu društva – najproduktivniji, najobrazovaniji, oni koji ne pristaju na sveopšte nivelisanje. Oni se protive društvenim patologijama u kojima agresija postaje prihvatljiv način ponašanja, kao i svakodnevnom napadu na zdrav razum, gde do stresa stižemo brže nego što traje reklama na TV-u.

U njihovoj borbi, prave teme nisu one koje im se serviraju kroz medije, već su to pitanja koja pomažu da prepoznamo stvarnu opasnost – ona pitanja koja nisu prekrivena teatrima apsurda i senzacija, već su tu, u svakodnevnom životu, pred nama.

Ne pristaju na rastakanje društva, što podrazumeva i odbijanje predaje nacionalnog suvereniteta i rasprodaje državnih resursa. Oni veruju u značaj građanske odgovornosti i u sistem koji donosi pravičnu kaznu za zločine, a ne u zaborav i prelazak preko svega, što omogućava zločincima da ponovo stanu pod svetlima reflektora.

U njihovom svetu, pravda nije nešto što se može odglumiti pred kamerama ili stvoriti instant scenarističkom bravuroznošću. Taj deo društva nikada nije bio lak plen za manipulaciju, a kada jasno istupe, oni ne pristaju da budu samo pasivni posmatrači u pantomimi koja nas okružuje.

Deluju uprkos konformizmu i kolektivnoj amneziji, promovišući solidarnost, odgovornost i stvarajući otpor protiv onih koji žele da uruše temeljne vrednosti.

Ali, vreme ipak radi za ovu društvenu grupu. Da, dok se jedan manji deo populacije topi u vrtlogu medijskog spektakla, njima biološki sat otkucava sporije.

I nije to zbog toga što su fanovi laganijih filmova ili što veruju u u kardio šetnje i healthy lifestyle. Ne, njihova tajna je jednostavna: imaju jasno utemeljene ciljeve. Njihova biološka i psihološka zrelost ih čini otpornijima, kao ljudi koji znaju da bitka može da traje, ali dugoročno gledano, prednost je na njihovoj strani. I tu, kada se dođe do ključnog trenutka, kada će biti evidentno da je „tigar“ napokon poražen, svi će se setiti kako  tigar nije bio ekonomski, već je zapravo bio samo… papir.

Baš poput svih tih filmova u kojima su glavne uloge zauzeli likovi sa plastičnim osmehom i glumci u režiji koju niko nikad nije ozbiljno analizirao. Neki će se probuditi, otrezniti od opsena, baš kao što se trnova ružica probudila nakon višegodšnjeg sna, ali poljubac stvarnosti biće gorak – umesto ljubavi, naići će na ruševine i stvarnost koja je bila predugo prikrivana u slojevima filmova i propagande.

A posledice? Oh, posledice će biti neizbežne! Upravljači marioneta iza kulisa, ti veliki režiseri koji su osmislili scenarije, ili oni što su se uvek držali u sporednim ulogama – svi će morati da preuzmu odgovornost.

Bilo da su to pisci scenarija, glavni ili sporedni protagonisti, pa čak i oni mali klijentistički statisti koji se šćućure u pozadini, čekajući sinekure.

Svi će morati da se suoče sa stvarnošću koja dolazi, jer, kako kažu, ni filmovi nemaju srećne završetke za one koji su verovali da će moći manipulisati svetom i ostati nekažnjeni – kako oni koji su se pravili mrtvi, tako i oni koji su se njihali kako ih vetar nosi, prilagođavajući se svakom povoljnijem trenutku, kao pravi političko-društveni „swingeri”.

No, kolika god bila odgovornost aktera filmske industrije, poručio bih im, pozivajući se na Šantića i parafrazirajući ga: „Ostajte ovde, jer sunce tudjeg Sky-a će vas zračiti više, no što ovo naše greje.“