Stabilokratija kao ekosistem

Autor

Milan Bašić

Redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Rak samac ili car u tuđoj školjci

Rak samac ima samo jednu mogućnost: da pronađe napuštenu školjku i uvuče se u nju. Za razliku od svojih rođaka koji se slobodno kreću i prilagođavaju sredini u bezbroj smerova, njegov izbor nije stvar ambicije već nužnosti — trbuh mu je mek, nezaštićen, bez sopstvenog oklopa.

Meki trbuh nije tek biološka slabost; on je simbol trajne nesigurnosti. Unutrašnja krhkost koja ne podnosi proveru. Potreba da se bude zaklonjen, jer bi otvoren prostor mogao pokazati koliko je konstrukcija tanka.

Iz te krhkosti logično proizlazi školjka. Ali ona ne ostaje puki zaklon. Vremenom prerasta u pažljivo oblikovanu spoljašnju strukturu kroz koju se uređuje slika stvarnosti. U njenim zidovima nastaje simulakrum sistema: verzija društva koja ne prikazuje stvarnost, već je zamenjuje — svet u kojem su proporcije uvećane, problemi relativizovani, a stabilnost stalno naglašavana. Ono što deluje čvrsto nije nužno čvrsto — već dobro upakovano.

Kako takav poredak traje, sve oko raka mora se uklopiti u istu ljušturu. Institucije se ne grade da bi bile autonomne, već se preoblikuju tako da služe zaštitnoj konstrukciji. Mediji ne posreduju stvarnost, već je filtriraju. Javnost ne propituje, već reflektuje. Tako nastaje zatvoreni krug stabilokratije — sistema u kojem je spoljašnja predstava mira važnija od prirode unutrašnjeg poretka.

U tom prostoru sve mora biti najveće, istorijsko, sudbinsko. Podrška je uvek impresivna, uspesi nikada delimični, napori nadljudski, izazovi dramatični. Snaga se ne meri proverljivošću, već snagom odjeka unutar zidova koje je sam podigao. Ali kada narativ počne da slabi, kada pukotine postanu vidljive, kada stvarnost odbije da se uklopi u dekor — menja se dekor školjke. Suština unutrašnjeg poretka ostaje ista, ali okvir mora biti preoblikovan. Nova tema, nova kriza, novo „istorijsko“ poglavlje. Jer bez školjke ostaje samo meki trbuh – a to je rizik koji takav rak nikada ne sme da preuzme.

Sase koje se ljuljaju uz školjku

Uz školjku raka samca gotovo uvek se vezuju morske sase — organizmi bez čvrstog skeleta, meki, prilagodljivi, prirasli za podlogu. Njihova tela njišu se u ritmu struja i lako prihvataju oblik prostora u kojem su se nastanile. U prirodi taj odnos deluje kao simbioza: rak dobija zaštitu njihovih žarnih ćelija, a sase pokretljivost i pristup hrani. Sve izgleda kao skladna raspodela uloga.

Ali simbiotički odnos ne mora biti ravnopravan da bi delovao stabilno. U sistemu školjke pravac određuje smisao. Ako rak ide ka svetlu, svetlo postaje dokaz ispravnosti puta. Ako skreće u tamu, tama se proglašava nužnošću. A kada dođe do društvenog poniženja, ono se objašnjava kao taktičko povlačenje — trenutna slabost u utakmici u kojoj rak, kako se stalno ponavlja, i dalje vodi sa 5:0. Smisao se ne propituje — on se preuzima.

Informacija retko dolazi ogoljena. Ona je umotana u spektakl — bilo da je obučena u komiku, tragediju, senzaciju ili navodnu ekskluzivu. Vest se ne prenosi, već režira. Ozbiljnost se razblažuje zabavom, a zabava preuzima formu političke poruke. U tom levku, gde se mešaju informacija, razonoda, dramatizacija i insinuacija, nastaju poluinformacije i dezinformacije.

Poruke koje kruže unutar školjke moraju biti kratke, jasne i ponovljive. One stvaraju utisak jednoglasja — kao da svi već znaju gde je istina. I zar svi već ne znaju u kom grmu leži istina? Umesto dokaza prizivaju se tradicija, istorija i kolektivno pamćenje, a narodna izreka često postaje zamena za argument. Nacionalni simboli postaju dekor iza kojeg se sakriva svaka kontradikcija. U takvom prostoru javni govor počinje da liči na prenos utakmice u kojoj komentator unapred zna rezultat. Analiza se zamenjuje impulsom — ponosom, strahom ili euforijom — dok pripadnost postaje najvažnija, a ponekad i jedina merodavna vrednost.

Tako se jednog dana obećava „ kvantni skok“, sledećeg se upozorava na nevidljivog neprijatelja, a već trećeg se predviđa apokaliptični scenario ako se naruši poredak školjke. Strašilo je uvek spremno — imaginarno u svojoj suštini, ali dovoljno precizno oslikano da izazove strah i homogenizuje jato. Komunikacija je besplatna, stalna i svima dostupna. Sam boravak u sistemu školjke, međutim, ima svoju cenu. Ona se ne izgovara naglas, ali se podrazumeva: prilagođavanje, tišina, prihvatanje zadate slike sveta. I zato se sase ljuljaju u istom ritmu — uverene da je kretanje zajedničko, iako potiče iz jednog središta.

Kada se takva slika prenese iz prirode u društvo, postaje jasno da to više nije obična simbioza. To je odnos u kojem jedna strana projektuje sigurnost i veličinu, a druga joj tu sliku neprekidno potvrđuje. Rak dobija brojnost i legitimitet koji mu je potreban da prekrije sopstvenu krhkost i zjapilo svog mekog trbuha. Sase dobijaju osećaj izvesnosti — koji je, po pravilu, zasnovan na obećanju. Njihova međuzavisnost postaje sve čvršća — i sve opasnija.. Takvo stanje ima svoje ime: simbiotsko ludilo — psihološki mehanizam u kojem se iluzija sigurnosti i iluzija veličine međusobno hrane.

Sase bez skeleta

Među sasama postoje i one koje ne njišu telo samo u ritmu struja, već pažljivo prate kretanje školjke. One vide da konstrukcija nije tako čvrsta kao što izgleda. Vide meki trbuh iza pozlaćenog okvira. Ipak, ostaju prirasle — ne iz zablude, već iz računa.

To je konformističko-klijentelistički sloj. Blizina školjke donosi sigurnost, pristup i osećaj važnosti. Ne nužno otvorene privilegije; ponekad je dovoljna mogućnost da se govori sa visine, da se učestvuje u oblikovanju tona, da se bude deo kruga koji tumači stvarnost drugima. Njihova mekoća zato nije slabost već karijerna prilagodljivost — osobina koja omogućava da se bez mnogo otpora uklapaju u svaki novi oblik školjke. U svetu školjke, kičma je nezgodna osobina — teško se savija.

U javnosti ove sase govore jezikom razuma, umerenosti i stabilnosti. Sa dozom autoritativne zabrinutosti svako ozbiljnije preispitivanje sistema proglašavaju „opasnim eksperimentom“, prizivaju kontinuitet i odgovornost, a kritiku poretka pretvaraju u rušilačko-revolucionarni čin. Alternativa se predstavlja kao pretnja ekosistemu, protivnik kao ekstrem — čas anarholiberalan, čas ultrakonzervativan, uvek destruktivan. Etiketa tako postaje zgodnija od argumenta, jer zahteva mnogo manje napora.

Još elegantnija varijanta iste strategije jeste pozivanje na ravnotežu. Ove sase sebe vide kao čuvare razuma i tumače umerenosti, uverene da je najviši oblik intelektualne vrline stajati podjednako daleko od svih strana. Ekvidistanca se tada predstavlja kao znak zrelosti i nepristrasnosti, iako često ostaje u očiglednoj suprotnosti sa onim što su nekada zastupale i čemu su pripadale. Pamćenje je, naime, u ekosistemu školjke nezgodna kategorija. Tako se iz te navodne neutralnosti najčešće rađa jedini stvarni rezultat — status kvo.

U svojim malointelektualnim naporima da opravdaju tu poziciju, ove sase pokušavaju da spoje nespojivo. Da istovremeno stoje na svakoj strani, da pomire oprečne stavove, da iz svake krajnosti izvuku po zrno razumnosti — ili, kako bi rekli njihovi duhovitiji posmatrači, da izmiksuju grandmothers i frogs. Iz te akrobacije nastaje čitava mala filozofija pseudo-neutralnosti, u kojoj se, posle mnogo salonskog balansiranja, dolazi do vrline — do onog uzvišenog Dobra, gotovo platonovskog ideala. Ali u tom prostoru stvari se retko nazivaju pravim imenom. Ako se i mora izgovoriti poneka kritička reč o sistemu školjke, ona se pažljivo uvija u apstraktne konstrukte — „sistem“, „okolnosti“, „procesi“ — ne bi li se zadržao privid neutralnosti. Tako se ono što se predstavlja kao briga za opšte dobro — da ne kažem platonovsko Dobro — najčešće završava kao odbrana vrlo određenog, partikularnog dobra. Pomalo podseća na stare sofiste koji su verovali da se dobrim govorom može odbraniti svaka pozicija.

Ironija je u tome što su te iste sase, biološki gledano, dupljari. Njihova anatomija je jednostavna: jedan isti otvor služi i kao usni i kao analni. U simboličkom smislu, to savršeno objašnjava njihovu društvenu funkciju. Kroz isti otvor iz kojeg izbacuju svoje misli često istovremeno izbacuju i njihov sadržaj — bujicu komentara, tumačenja i opomena, u kojoj je teško razlučiti gde prestaje analiza, a gde počinje dijareja reči. I zato sase bez skeleta nisu samo dekor školjke — one su njen najpouzdaniji stabilizator.

Parazitski kolaps

U prirodi simbioza traje samo dok postoji ravnoteža — dok oba organizma imaju korist od zajedničkog života i odnos deluje stabilno, čak skladno. Ali svaka simbioza ima svoju granicu — trenutak kada jedan partner počne da troši više nego što drugi može da podnese. Tada simbioza prestaje da bude uzajamna i prelazi u parazitizam.

U sistemu školjke taj trenutak ne dolazi naglo. On se približava tiho, gotovo neprimetno. Da bi prikrio meki trbuh, rak mora sve češće da govori, sve glasnije da obećava i sve dramatičnije da upozorava. Predstava stabilnosti postaje sve grandioznija, a školjka mora stalno da raste — jer meki trbuh nikada ne postaje tvrđi. Ali nijedna konstrukcija ne može beskonačno da se širi. Kako se približava granici, pritisak postaje sve veći — stabilokratija polako prelazi u svoju završnu fazu, parazitsku autokratiju. U jednom trenutku čak i sase počinju da primećuju da se struje zapravo ne menjaju: isti neprijatelji se vraćaju, iste pobede proglašavaju, dok svakodnevica uporno ostaje obična.

Ipak, buđenje ne dolazi lako. Neke sase ne vide jer nemaju informacije. Neke okreću glavu jer im je tako lakše. A neke jednostavno ne mogu da prihvate da školjka u kojoj su provele život možda nikada nije bila čvrsta. Teško je poverovati da nešto što liči na državu može biti samo njena ljuštura. Da institucije mogu postojati kao forma, a da su iznutra prazne. Da red može biti samo dekor, a stabilnost pažljivo režirana predstava.

Ali iluzije imaju jednu nezgodnu osobinu: opstaju dugo, a pucaju naglo. Tada se pokazuje jednostavna istina. Rak nije bio snažan — samo dobro zaklonjen. Školjka nije bila tvrda — samo pažljivo održavana. A ekosistem koji je delovao stabilno zapravo je počivao na krhkom sporazumu između straha, navike i koristi — i ničega više.Kada školjka jednom pukne, rak ostaje ono što je oduvek bio — meki organizam bez oklopa, gotovo glineni golub u vodi punoj grabljivica; sase se rasipaju tražeći novu struju ili novu školjku, dok more — veliko more istorije — nastavlja da se kreće kao da tog malog ekosistema nikada nije ni bilo. I tada svi učesnici tog poretka počinju da plaćaju cenu: neki veću, neki manju, neki zasluženu, neki samo zato što su verovali da školjka zaista jeste svet. Jer kada školjka pukne, more ne pita ko je bio rak, ko sasa, a ko samo posmatrač.