Kineski kao strani jezik
Milan PetrovićPo obrazovanju lingvista, po uverenju entuzijasta.U suštini putnik koji želi da ispriča i čuje dobru priču u reči, slici i osećanju.Zainteresovan da iskusi sve i ništa ne ostavi predrasudi.
Na vezu pojmova „škola“ i „strani jezik“ uvek imam istu prvu asocijaciju: „bilo jednom u Nemačkoj“.
Verovatno i danas negde u sebi zavidim bratu na takvoj mogućnosti: u njihovoj osnovnoj se od trećeg razreda, pored nemačkog naravno, učilo čak pet stranih jezika. Na početku kursevi opšteg karaktera: da zainteresuju i nauče tek osnovne fraze za snalaženje – šta bi drugo i moglo za par časova nedeljno na tom uzrastu. Već u sledećoj godini morali su da izaberu koju jezik više ne žele da uče. Tako bi se učenje stranog jezika odvijalo postepeno: učenici bi umeli da se u nekoj meri snađu na nekoliko jezika, a na kraju bi opet najbolje poznavali onaj koji su odabrali da najduže uče. Meni je cela ideja, izgledala fantastično.
Onda pročitam vesti: Kineski u školama u Nišu; već sam sa par kolega na Filološkom stigao da podelim zavist što toga nije bilo u naše vreme. No, ti komentari ispod teksta koji nastanu tako što svako ima pravo da se ne obavesti, a uz to da temu, preko sedam gora i sedam mora, poveže sanacionalnim osećanjem.
Učenje stranog jezika otvara mogućnost za kulturnu razmenu. Za komunikaciju tipa „može jeftinije čizme“, koja bi verovatno zadovoljila kulturološke afinitete grube većine, dovoljan bi bio i nemušt znakovni jezik. Nego, to vidim nikoga nije zabrinulo, pa što da sad komplikujemo. Ono što „nas“ brine jeste:
Da li dovoljno poznajemo svaki padež u srpskom bismo sad učili i kineski?
Uče li to i Kinezi srpski, pa je red da im ovime uzvraćamo?
Da li je odrednica „fakultativni“ još jedan do epskih 666 predmeta u osnovnim školama u Srbiji?
I evo odmah odgovora (lingvističkih) za one s pravom na neobaveštenost:
Koliko poznajete i čuvate i negujete svoj jezik nema puno veze sa učenjem stranih jezika. Mnoga istraživanja pokazuju da upravo ljudi koji vole i ozbiljno uče strane jezike više poštuju i neguju svoj jezik, što je, kada bolje razmislite, i logično jer poštovanje jezika i želja za komunikacijom, makar u ovom dobu ne udaraju u granice i ne moraju da imaju crven pasoš. Dakle, o tome koliko deca (ne)znaju srpski jezik obratićete se nastavnicima srpskog koji i onako imaju dvostruko veći fond ča sova nego, na primer, nastavnici engleskog, a obaška što im je posao da ih tome nauče.
Ako je za diku, iako je Kina daleko i kineski jezik značajno različit od srpskog, nama je mnogo lakše da naučimo njihov nego njima naš jezik. Kineski jezik nema složenu deklinaciju niti konjugaciju i ima većinom određen red reči u rečenici. Ono što najveći broj ljudi plaši i gde stalno dolazi do zabune jeste njihovo slikovno pismo. Ako se malo obavestite, njegovu alfabetsku varijantu (takozvani Pinjin) možete lako naučiti. To bi bilo sasvim dovoljno za pisanje, čitanje, računar, internet i komunikaciju sa svakim Kinezom ili Kineskinjom koji su završili osnovnu školu, koja je i kod njih, kao i kod nas – obavezna. Govorni jezik je zaista lako savladati, ili makar, ništa teže nego bilo koji drugi strani jezik.
Nekoliko Kineza koje sam u Nišu i Beogradu upoznao i u Kini su imali profesore srpskog i ovde su došli za solidnim govornim srpskim jezikom. To svakako ne očekujmo od većine, ali ako imate u komšiluku kinesku radnju ili kineski centar, svratite i uvidećete da polako naš jezik uče čak i oni koji ne mogu sebi da priušte više nego da oponašaju vaš govor. U istočnoj kulturi to bi bio znak velikog poštovanja, koje mi njima retko ukazujemo ljudima koji u svojom jeftinom robom oblače i obuvaju najsiromašniju trećinu našeg naroda.
Na kraju, sasvim razumem kako je jeziki izbor za pozajmljenicu „fakultativni“ mogao neke da zbuni, a neke i oštro da naljuti i izazove istančana jezička osećanja (pogotovu pošto postoji lepa domaća reč kao zamena: „neobavezni“ ili još bolje „izborni“). Slična pojašnjenja bila su potrebna i roditeljima koji su tako halalili u vreme kada sam ja u trećem osnovne izabrao nemački, pa i kada nisam izabrao ni građansko vaspitanje niti veronauku u srednjoj školi.
Nekako, uz toliko buke o preobimnom gradivu već dvadeset od mojih dvadesetšest godina, često se zapitam kako mom ocu od još obimnijih programa i tri puta više pročitanih knjiga od mene, nije izrasla još jedna glava? Znate, u Indiji imaju izreku da mleko možete razblaživati vodom samo do neke granice: onda ostane samo voda i nikako je ne možete vratiti u mleko – dobro dođu te narodne mudrosti kada želite da plastično objasnite na šta mislite kada govorite o „redukciji nastavnog plana i programa“.
Mnoge stvari bi u Srbiji mogle stajati bolje, i u jeziku, i u obrazovanju, ali ovo svakako nije loša vest – naprotiv. Učenici danas imaju mogućnost da, ukoliko tako izaberu, besplatno uče osnove najmnogobrojnijeg i najraširenijeg jezika na svetu – i to je samo po sebi dobro. Ako uz jezik usvoje i vrednost zajedništva i sloge, a razviju radne navike kakve imaju kineska deca koju ja poznajem biće koristi i napretka i kod nas. Voleo bih da ovom ispravljanom Drinom (a ni ta fraza nije slučajno ovako skovana) svedemo priču na osnovno i da mi odgovorite:
Da li mislite da je odnos prema našem jeziku u Srbiji toliko loš da se svega stranog treba bojati?
Šta zaista smeta da obrazovanje u Srbiji bude bolje i šta možemo da učinimo da se to promeni?
Prijavite se na naš bilten
Ne propustite najvažnije događaje u nedelji.
Komentari
21Pošalji komentar
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.
Како је главна кованица општепопуларне политике да Европа нема алтернативу а Кина није у Европи, Исландски или језик Лапонца је ваљда „практичнији“ таквим људима него нпр Кинески.
У међувремену… 再見 (Zàijiàn)
Uvek smo se smejali tupavim Amerima, kada gledamo klipove kako nemaju pojma gde je Malezija, misle da je Pariz glavni grad Evrope, kako ne poznaju neke elementarne stvari koje smo mi kao deca obavezno ucili u skoli. A sada i nasa deca izlaze tupava iz skola, sve je skraceno, fakultativno, ako ne moras nemoj, polako sve kratimo i usvajamo taj „zapadni“ sistem, da ga tako nazovem. Ja sam bre ponosan na svoje casove matematike, srpskog i engleskog od pre 20 godina! Sada gledam ove nove SLIKOVNICE stranih iz engleskog (stranih izdavaca) i ne mogu da verujem da se deca smatraju toliko debilastom u 3.razredu?! Epruvete koje govore u hemiji za 7.razred osnovne. Boze sakloni.
P.S. Vise odavno nije novost da imucniji amerikanci unajmljuju kineske dadilje kako bi ucile njihovu decu, shvataju i oni sta ceka svet u buducnosti. Ako danas ne mozes nista bez znanja engleskog, za 10-20 godina neces moci ni bez kineskog.
Odličan tekst.
Naš odnos prema Srpskom jeziku i pismenosti uopšeto je poražavajuć, ali to ne znači da se treba bojati stranog jezika.
Kao što je gore navedeno, više poštuješ svoje kada si bolje upoznat sa nekim tuđim stvarima. Jednostavno i logično. Šire polje sagledavanja. Prosvećenost.
Obrazovanje u Srbiji ide rame uz rame sa svim ostalim. Problem je sistem vrednosti. Sve se gleda kroz jednu dimenziju, novac, i to ne bilo kakav, već brzi novac. I učenici (zajedno sa roditeljima) i profesori gledaju tako na stvari. Zašto bi učio/radio kada od diplome nema koristi / nisam adekvatno plaćen.
Uči se da bi postao bolji čovek i da bi ti produhovljenost i znanje koristili u životu. Da pomogneš i sebi i drugima. To nema cenu.
Zabava je najjača industrija. Ne znam koliko će moći tako.
Srpski književni samo za neku zvaničnu komunikaciju, sopstveni dijalekti s kol’ko god padeži za normalnu komunikaciju u život il’ na internet.
A za strani jezici, za nji, ko i ostali predmeti po škole, se većina omladina dan’s ič ne interesuje i toj je problem.
Cemu ovaj tekst u Juznim vestima?! I koga zanima misljenje anonimusa o ucenju kineskog u skolama???!
Zar ne behu „anonimni“ oni koji nemaju ili u tvom slučaju ne ostavljaju ime?
Zanima onog ko je kliknuo, verovatno. Koga bi htela da citas? Olju Beckovic i Srbljanovicku mozda?
Dosta je vise „Dragoljuba Micunovica“ koji su toliko svemoguci i nezamenljivi da moraju 4 funkcije da obavljaju, dajte malo da se obicni ljudi pokazu, garantovano i medju njima ima pametnih i sposobnih ljudi, a svi su morali da pocnu od nule! Ja nemam pojma ko je ovaj autor teksta ali dajte da ljudi daju ideje i misljenja pa da iz svega toga izvucemo neku dobru! Potrazite sta je „brainstorming“, shvaticete princip o kome govorim „Nema losih ideja“.
„Šta zaista smeta da obrazovanje u Srbiji bude bolje i šta možemo da učinimo da se to promeni?“
Moj odgovor na ovo pitanje je više konceptualan i potrebno ga je primeniti ne samo na obrazovni segment sistema već i na čitav sistem.
Generalno, jedan od problema je u nepostojanju sistema kontrole u okviru procesa celokupnog upravljanja. Ako bi se sistem koncipirao tako da postoji sistem ocenjivanja rada ili neki drugi sistem – pa ko ne zadovoljava kriterijume ocenjivanja postoje brojne zamene na tržištu rada. Time bi se poboljšao kvalitet rada i trud onih koji podučavaju jer je trenutno tako koncipirano da mogu biti „doživotni“ nastavnici, profesori i sl. Se poboljšanjem kvaliteta rada može se poboljšati i kvalitet kadrova (učenika, studenata) pa to možda za 5-10 godina kada krenu da privređuju pomogne da za 50-100 godina otplatimo dugove. Ista priča i za studente – 99.9% neće dobiti bogato nasledstvo već će morati da se sami snalaze tako da od bežanja sa časova neće biti hleba, bukvalno
Na postavljeno pitanje se odgovara, a ne postavlja se pitanje, koliko ja znam. 😉 A to sto si stavio ime i prezime ti ne pomaze da izadjes iz anonimnosti, opet…
@Zbunjena
Oprostite, ali malo znate. Sokrat filozof je stvorio čitav filosofski koncept pitanjem na pitanje..
Miljenko!!!Svaka cast na textu. Sta da ti kazem, doslo je vreme osvete ponovaca. Za zbunjenu cu ja biti lud i reci ako je lik uspeo da pokrene stranu u novinama, da osnuje par sekcija u srednjoj skoli koja vazi za jednu od najuglednijih u Nisu i okolini, onda definitivno nije anonimus, a ako se uzme u obzir da je zaljubljenik u istocnjacku kulturu i lingvista, onda jedino njemu mozemo dati za pravo da u moru nabedjenih „eksperata“ i mediokriteta da svoje misljenje u kineskom jeziku u skolama.
Tragicna je cinjenica da se svi uzdaju u znanje engleskog jezika, da se svi kunu u isto, jer pobogu, gledaju filmove bez prevoda, a na zapadu niti uspeju da nauce neki drugi jezik niti da se engleskim sluze na akademskom nivou. Ako se dobro barata sopstvenim jezikom, lakse je nauciti strukturu drugih jezika, sto bolje naucimo jedan strani jezik, novi ce lakse i bolje biti naucen. Kad ova zemlja bude shvatila da je pravi resurs znanje njenog stanovnistva i volja za radom zivecemo bolje i lepse.
@Zbunjena, tekstovi se dele na dobre i loše pa samim tim i njihovi autori. Ovaj tekst je sjajan jer je poput rentgena snimio na malo mesta brojne slabosti našeg sistema u ovom segmentu života.Moje čestitke autoru za ovaj tekst koji definitivno tera da se zapitamo kuda idemo.
Dobar tekst, ali jedna zamerka – kada vec pricamo o potrebi da se pravilno sluzimo jezikom, nepravilno je napisati pogotovU, vec pogotovO. Cini mi se i da bi trebalo da pise crveni pasos, a ne crven.
Izvinjavam se, ali nekako mi je ova greska neprimerena u ovakvom tekstu.
A o temi – ja mislim da je postojanje izbora uvek dobra stvar, pa ko zeli neka izvoli.
Pravopis mi baš i nije jača strana, pa sam baš zato proverio:
„Rečnik jez. nedoumica“ Ivana Klajna – nije pogrešno ni pogotovu ni pogotovo, a razlika crveni:crven je razlika određenog i neodređenog pridevskog vida, pa nije pogrešno ni jedno ni drugo.
U svakom slučaju ovo nije tekst o pravilima srpskog jezika, već o našem školstvu i jednoj novoj inicijativi.
Voleo bih da su svi napisali po makar jedni stvar koju bi voleli da promene u našoj prosveti, mesto što ste trošili vreme tražeći posao za lektore.
ivan klajn, cuveni romanista i strucnjak za srpske nedoumice…
Milane, ne mozes da objavljujes tekst i da kazes – ovo nije tekst o pravilima srpskog jezika.
Ovo za pogotovo/pogotovu me je bas iznenadilo. Mora da je to po novom pravopisu ispravno oba, jer su me uvek ispravljali da pogotovu ne znaci nista. Izvinjavam se na gresci i hvala na informaciji.
E sada sto se tice pitanja sta bi ti kao autor zeleo da mi komentarisemo, to nije na tebi. Ti pises i objavis, a mi citaoci pisemo na sta nas je tekst naveo. Ako se objavis javno, ne mozes da kontrolises kako cemo da reagujemo.
@anche: Sve što si navela je istina; dodao bih samo još i to da je jedan od autora „Srpskog jezičkog priručnika“ koji se smatra putokazom za upotrebu jezika u medijima.
@Taša: Niko i ne kontroliše komentarisanje, što dokazuju objavljeni komentari – i pozitivni i negativni. To i jeste lepota interneta i sloboda koju nam Južne Vesti daju – svima jednako. Ne bih ti odgovarao na komentar čisto da oponiram, već mi je pravopis, zaista iskreno mislim, slabija strana, pa sam proverio i dodao radi opšte informacije. I dalje stojim iza toga da tema nikako nije bila položaj srpskog jezika, a to da svako može da kaže sve na šta ga je tekst ili trenutak naveo stoji, ali isto tako ne doprinosi polemici.
Samo da dodam da niko ko se srpskim jezikom ozbiljno bavi ne uzima za ozbiljno Ivana Klajna. Dalje, nije mi jasno kako je jedan jezik najmnogobrojniji. Pridev može da bude određenog i neodređenog vida, ali se zna kad se koji vid upotrebljava. Dobro, možda Klajn ne zna.
Kineski govorni jezik nije uopšte lako naučiti, to znam kao sestra diplomiranog filologa za kineski jezik. Ideja o uvođenju kineskog jezika ipak nije loša. Ako se on uvodi u američke škole, tu sigurno ima neke koristi.
Naš obrazovni sistem bi trebalo poboljšati boljim obrazovanjem budućih nastavnika, to je moje mišljenje, a to se i vidi, bez uvrede, iz priloženog teksta našeg “lingviste“.
Ma šta ste svi napali profesora Klajna?! I s kojim pravom više arguemnti protiv osobe?
A koga to „ozbiljni“ uzimaju u obzir kada se bave srpskim jezikom, molim Vas lepo, poučite nas?
Dođe čovek u situaciju da treba da brani, ne Ivana Klajna, nego to da redovni član Odbora za standardizaciju srpskog jezika i akademik ima pravo da bude referenca – na stranu što je bio dobar Pavlu Iviću za koautora Priručnika koji je uredio upotrebu srpskog u medijima još u vreme kada su i RTS i Radio Beograd o tome mnogo više vodili računa.
Zar smo toliko cinični? Ako jesmo, onda naš jezik, strani jezici i kultura uopšte, nikako nije platforma za diskusiju: pre će biti da nam je potrebna dobra kolektivna psihoterapija.
Milane jel ti nedostaju Terazije 14? Odlican tekst.
Jedna od velikih gresaka koje su ucinjene u juznim i istocnim srpskim krajevima po oslobodjenju od Turaka jeste to sto im je nametnut istocnohercegovacki govor kao standard, iako su ovi krajevi imali svoj jezik. Kazem imali, jer to sto se danas cuje u ovim krajevima je ruzna mesavina standardnog, koji nikad nije u potpunosti prihvacen i sopstvenog torlackog jezika.