Narodno pozorište

Autor

Nebojša Ozimić

Istoričar, pesnik i publicista

Pozorišni život u Nišu postojao je još od kraja 19. veka, ali je ovaj grad zgradu Narodnog pozorišta dobio davne 1937. godine, kada je Niš obeležavao 60. godina od oslobođenja od Turaka.

Tom prilikom je postavljen kamen temeljac, a u ovom činu učestvovala su dva velika glumačka imena – Ita Rina i Dobrica Milutinović. Te godine novac je za štošta, pa i za ovu zgradu, obezbedio tadašnji ministar u Vladi Kraljevine Jugoslavije i njen potonji premijer Dragiša Cvetković.

Repertoar pozorišta je bio raznovrstan, najviše zahvaljujući glumcima koji su u njemu stvarali karijeru: Radmila Savićević, Đorđe Vukotić, Mima Vuković- Kurić i mnoga druga imena srpskog glumišta, dok su na mestu upravnika kuće sedeli Eugen Verber, Žika Milenković , Miloš Žutić i drugi.

Od sedamdesetih godina 20. veka, a naročito osamdesetih, pozorište je dobilo jedan nov društveni sadržaj. Koliko je bilo zanimljivo ono što se događalo u pozorištu, toliko se polagalo na ono što se događalo na stepenicama ovog zdanja, koje su najpre služile kao mesto sastajanja zaljubljenih, a onda, vremenom, prerasle u mesto okupljanja mladih Nišlija.

Mnoge velike i lepe ideje kao i poznanstva rođeni su na stepenicama. Kultni status stepenice pozorišta dobijaju krajem osamdesetih kada je bez druženja na stepenicama društveni život niške mladeži bio nezamisliv.

Kad već pomenuh Eugena Verbera, čoveka koji će kasnije postati vodeći svetski hebrejista… U potrazi za nekim njegovim knjigama, koje je devedesetih bilo poprilično teško naći u prodaji, našao sam njegov kućni telefon i pozvao ga u nadi da ima neke zaostale primerke za prodaju. Vrlo uljudno se izvinuo zbog otežanog govora, objasnio mi je, imao je moždani udar pa mu je i desna ruka oduzeta.

Sa žaljenjem je rekao da više nema knjiga, ali je sa neskrivenom ljubavlju počeo da se raspituje o detaljima vezanim za Niš i o njegovim stanovnicima. U jednom trenutku je pitao:

– Mogu linešto da Vas zamolim?
– Naravno.
– Ako možete da vidite da li je živ… da svratite do Vojina Nikitovića, bio je krojač i imao radnju preko puta pozorišta. Ako je živ, samo mu prenesite moj pozdrav. Recite samo: pozdravio ga Eugen, znaće on.
– Samo to ?
– Ne „samo“, gospodine. U našim godinama to je sve.

Bez mnogo muke sam pronašao tesnu krojačku radnju i starca u njoj kako pegla neki sako. Sve vreme se bojeći da nešto ne oborim u onoj teskobi pitao sam starca:

– Jeste li Vi  Vojin Nikitović ?

Uspravio se i pogledao me pravo u oči:

– Jesam, a zašto?
– Malopre sam se čuo sa jednim Vašim prijateljem koji me je zamolio da Vas obavezno pozdravim. Samo da kažem: pozdravio ga Eugen. Vi ćete, reče, znati o kome se radi…

Starcu se razli topli, široki osmeh po licu i on se lagano spusti nastolicu skidajući naočare:
– Eugen Verber… Dobra, plemenita duša! Kako je on?
– Imao je moždani udar ali je duhom dobar.
– Kao i uvek… Eeee, baš ste me obradovali.

Starcu se svrte suza u oku i u narednom trenu kliznu niz izbrazdanio braz:

– Plemeniti,dobri Eugen. Pozdravite ga puno kada ga budete čuli. Sjajan glumac, sjajan čovek.

Iz tesne radnje sam izašao obasjan nekim čudnim osećanjem koje nisam imao prilike dugo da osetim. Kasnije sam saznao da je starac jedno vreme radio u Narodnom pozorištu kao krojač, a da je slobodno vreme provodio sa tadašnjim upravnikom Eugenom Veberom u dugim šetnjama i razgovorima.

Dakle, Narodno pozorište nije samo hram pozorišne umetnosti, niti je njegova zgrada samo objekat pod zaštitom države. Pozorište je, pre svega, mesto gde se isti pronalaze i raduju jedni drugima – na stepenicama ali i među kulisama..

* iz zbirke autobiografskih priča AJVAR BLUES