Konačno je skinut veo tajne sa predsednikove Političke platforme za razgovore sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini, koja predviđa da svako rešenje dijaloga Beograda i Prištine mora da bude u skladu sa Ustavom i Rezolucijom 1244 i da Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova.
Nemamo, kažu, ono što treba. Rekli su nam to je druga igra. A igra je davila, sistem bi da obara, glavu bi da očara.
Novi auto-put je ušao kontekst “zlatnog doba”, o kojem je ranije govorio predsednik Aleksandar Vučić, a u kojem svi mi navodno živimo. U programu uživo koji je trajao nekoliko sati i koji je prenosilo nekoliko televizija, taj infrastrukturni projekat je predstavljen kao neko svetsko čudo, a Nemci su i pre Grdelice otvorili svoj električni autoban koji im je napravio „Simens“.
Ne znam da li ste pratili, ali ove nedelje je usvojen Zakon o (ne)sprečavanju korupcije, kojim je brže, jače, bolje (čitaj – po hitnom postupku) završen postupak legalizacije korupcije kao zvaničnog brenda Srbije. Shodno tome, neophodno je da se oda počast hrabrim poslanicima koji su imali smelosti da javno priznaju svoju zavisnost. Dobro se zna da je za svaku bolest zavisnosti prvi korak ka izlečenju – priznanje.
Dok se Skupština koristi kao poligon bezobzirne političke promocije, buđenjem sećanja na žrtve svirepih zločina i besa prema njihovim krvnicima, u vezi sa izmenama Krivičnog zakonika o kojima se nije raspravljalo u forumima koji su za to kvalifikovani, gotovo neprimetno prolaze zakoni čiji će efekti biti mnogo češće i mnogo brže vidljivi od doživotnog zatvora.
20 godina od poslednjeg rata, 30 godina od početka podela na prostorima bivše SFRJ, više od 70 godina od završetka Drugog svetskog rata, a Srbi i dalje najviše strahuju od novih oružanih sukoba.
I takoj, pobratime stanumo najpametan varoš u celu Srbiju. Od s’g pa na tam, lampe i fenjeri po niški sokaci će gasu kompjuktori. Ono i do s’g neje bila toj nika golema rabota, zač’s smo s’s ruke gasili onej destinu lampe što su još gorele. A toj k’d je s’mnulo mogli smo i s’s petlovi da ujdurišemo.
Na kraju, pitanje svih pitanja – ko će sve to da plati? Zašto je nepotrebno potrošen novac građana i građanki Srbije na ovu paradu, koja je mogla biti napravljena daleko jeftinije. Možda je bilo bolje povećati dnevnice u toj istoj Vojsci Srbije, skratiti vreme čekanja na preglede u bolnicama, ili barem zakrpiti udarne rupe u Nišu Parada ili šarada, ili, koga je to bilo potrebno obmanuti, a koga osloboditi u Nišu?
Zarad nečijih interesa, nekih dogovora ili tržišta, u slučaju Balkana, zažmurilo se na sve vrednosti, ne Evropske unije, nego antifašističkog talasa svih evropskih naroda koji se širio Starim kontinentom nakon 1945. godine.
Kažu da zdrav čovek ima iljadu želje, a ljudi na stanicu samo jednu – da svi u isto vreme prođev kroz vrata od autobus.
Umre jedan Srbin, ne zna se od čega, ali Gospod primi u naselja njega. I reče mu Gospod: „O, ljubazni sine! Dospeo si, evo, u rajske visine.
BDP po stanovniku Srbije upola je manji od zemalja Centralne i Istočne Evrope i tek je na trećini nivoa razvijenih zemalja Zapadne Evrope. Srbija se nalazi na desetom mestu na listi od 62 zemlje na Blumbergovom Indeksu bede, odnosno liste „najbednijih“ ekonomija u 2018. godini.
Prošle zime, posle 10 godina čekanja, konačno je započela izgradnja Naučno-tehnološkog parka u Nišu. Gradilište se nalazi pored Elektronskog fakulteta i ko ovih dana bude prolazio tamo, videće radove u punom jeku.
Možda smo zaboravili, ali umetnost je sloboda. Ona pomera granice. Ne pravilnici i odluke pojedinaca iz fotelja.
Svako #zlatnodoba je u stvari bajka, tako da i ova priča mora početi sa „bio jednom“. Dakle, bio jednom jedan predsednik u Srbiji, koji je mudro zborio, citiram, „Doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave.“
Ne tvrdim da su trenutno rizične personalno po Aleksandra Vučića, zato što političar Aleksandar Vučić govori nepromenjeno u odnosu na svoj višedecenijski kulturološko-verbalni radikalski obrazac i napreduje u državničkoj karijeri, ali su rizične za ugled institucije koju u ovom trenutku Aleksandar Vučić predstavlja.
Ipak nam je usađeno u genima da neko brine o nama, čak i kada porastemo – a što da ne? Neko će reći: „ma baš nas briga, kad ionako briga ide na drugog“. A pošto sada imamo pater familijasa koji je sklon brizi, pa kud lepše priče.
Kada se pred Srbima, lakovernima i politički podatnima, slika izbistri, a izbistriće se, pred sobom će, u krhotini u koju je sve pretvoreno, videti živi odraz rasčovečenja koje će, na kraju, u prah survati i svoga nosioca, onog koji u laži i od laži živi i lažima vlada.
Postoji ona priča „ne pitaj me za prvi milion“. Kako u Nišu najlakše da ga zaradiš? Ukoliko nemaš firmu koja može na nameštenom tenderu da smakne više miliona, najlakše je da se zaradi milionska cifra preko sporta. Evo i kako.
Prošlo je nekoliko dana, a meni i dalje nije jasno zašto su naprednjaci masovno, rekom autobusa putovali u Beograd na miting? I na koji miting – predsednika Srbije ili predsednika stranke? Te dve funkcije su, naravno, zakonski nespojive.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
