Suština kampanje koja se vodi protiv KRIK-a je da se svi novinari zastraše i odvrate od bilo kakvog terenskog rada. Korumpirani političari do sad su naučili da rade preko posrednika, tako da se njihova imena sve manje pojavljuju u dokumentima, ali još su slabi na to da ih neko uhvati uživo da se sastaju sa kriminalcima i tajkunima, voze njihova kola ili žive u njihovim stanovima.
Instagram, naravno, nije jedino mesto gde se ogledaju pomenute negativnosti, samo je nekako najdrastičniji po tome što ima ogroman uticaj na milione pripadnika mlade populacije.
U toj rečenici je srž političke propagande, emocionalna je, kupuje vaše niske strasti s jedinim ciljem da se u vama javi „ma, ima tu nešto …“ i da ona počne da caruje, praveći samo štete i stvarajući zarobljeno društvo u raljama iluzija.
I paun i vile su često prisutni u bajkama, pa zato ne treba da nas čudi što su baš sada, nekako zajedno izvučeni iz naprednjačkog šešira. Baš sada kada živimo “zlatno doba”.
Uz citiranje jedne izjave čuvenog francuskog generala iz Prvog svetskog rata o moćnoj srpskoj vojsci, kad je navodno rekao „ni naša konjica nije mogla da stigne vašu pešadiju“. Da li je to istina ili samo laskava verzija izjave „pustili smo vas da prvi izginete“?
Insteresantno je da ta podela društva, koja je imperativ ove diktatorske vlasti, kao nuspojavu ima i ovu podelu koji sami ljudi rade.
Tako kreirano tabloidno biće u politiku se ozbiljnije uključuje u predizbornoj kampanji kada TV termine i novinske strane, umesto starleta, zadrugara i ostalih “zvezda” popunjavaju političari. Razume se, isključivo oni koji imaju pristup i kontrolu nad medijima. To već pripremljeno biće sada upija druge poruke, koje opet bez mnogo razmišljanja i prihvata.
Zašto naši javni funkcioneri ne mogu da se voze javnim prevozom po ugledu na političare Švedske? Zato što im je tako udobnije ili zato što su se otuđili od naroda?
Ko glasa, kajaće se. Ko ne glasa, opet će se kajati.
Univerzalnog leka nema. Nekog domaćeg leka za ublažavanje ove „bolesti“ ima, a on se ogleda, pre svega, u promeni izbornog sistema, a naročito sistema glasanja!
Ko ne veruje da postoje “predizborna asfaltiranja” neka se provoza do Sarajevske ulice koja je do pola asfaltirana pred same izbore 2016. godine. Iako su svi iz ovog dela Niša mislili da neće morati da čekaju nove izbore kako bi kompletna ulica bila pod asfaltom, baš to se desilo.
Govoreći najgore o onima koje smatra najgorima, predsednik Vučić iscrtava autoportret sopstvene vladavine. On je strahovito verodostojan i pripada pravcu koji je poznat kao hiperrealizam. I ne bi to ni bilo tako strašno da za njim i njegovima ne ostaju mrtva priroda i, na žalost, društvo.
Tako to počne. Kao sitan uzrok. A krupna posledica. Kao mala bolest. A velika neizlečivost. Tako to počne: kao (in)diskretno nasilje i izveštačenost. A završava se tako što se ne završava.
Pre dve godine, jureći belog zeca i ludog šeširdžiju, naša Ana je uskočila kroz krivo ogledalo u praznu stolicu predsednika Vlade, i tako nastavila „bajku“ u kojoj živimo. Nije ona tu ništa menjala, samo je malo „ušminkala“, takoreći digitalizovala.
Kako se čini, ovde smo, na Balkanu, svi akteri u distopičnom snafu iz kog izlaza nema, čak i ukoliko odavde odemo na Pluton sa ogromnim ambicijama. Ta neophodnost da se vratimo u cirkus, odakle smo i rodom, svima nam je usađena.
Dobićemo, kako kažu, najlepši, moderan evropski trg i delovaće da je sve super, ali ćemo i dalje gumama otpušivati WC šolje, zvati nekog “čika Peru” koji prazni septičke jame i moliti Boga i džedaje da deponija ne eksplodira.
I sad zamislite, daleko bilo, da postoje neke maligne ćelije u društvu koje samo zarad svog širenja zauzimaju sve u društvu, nemaju funkciju sem razmnožavanja i zauzimanja prostora i resursa.
Jer je jedina kanalizacija u koju ova vlast voli da ulaže, ona digitalno televizijska, kojom se smrad i fekalije ružičasto srećnog prava da znamo sve, svakodnevno širi Srbijom.
U čitavoj gunguli, gužvi i vrućini na otvaranju novih prostorija Srpske napredne stranke u Nišu jedno sigurno ostaje upamćeno – Aleksandar Vučić. Njegov citat i slike na skoro svakom ćošku prosto ne daju mogućnost da zaboravite da je on, iako fizički nije prisutan, zapravo uvek tu.
Da se razumemo, najviše bih voleo da pričam o Đokoviću, kosmopolitskim idejama, toleranciji i drugim zgodnim temama. Ali ne može! Ne da Haradinaj ili Milo!
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac