Počela je izborna tišina u Lučanima i Mionici i ne znam da li sme nešto uopšte da se priča što nema veze sa Deda mrazom, irvasima i saonicama, jer se u ove izbore uključila teška artiljerija – počev od premijera, ministara, pa sve do Ane Bekute i Ace Lukasa.
Na dugom putu borbe za suzbijanje protivprirodnog i anticivilizacijskog nasleđa, nikako ne bi valjalo zaboraviti da ideološki, politički i poslovni monopoli rastu samo na drvetu neslobode, koje se, kako nas je Mihiz učio, mora lomiti, lomiti i na kraju polomiti.
Mogu vam reći, danas je bilo lepo biti Nišlija (što se u poslednje vreme retko događa) i u moru svakodnevnih poraza osetiti se pobednikom. Za promenu, reklo bi se. Da razbijemo baksuz loših iskustava o kojima je pisao Duško Radović.
Naša partijska braća skinu partijske značke i preko noći postanu uspešni biznismeni koji u medijima vide ne samo šansu za sticanje ogromnog profita, nego i priliku da prave kvalitetan informativni program, oslobođen cenzure i političkog uticaja.
Posebno zabrinjava pojava da državni organi, umesto da sprečavaju pojave monopola i kartela, aktivno učestvuju u njihovom organizovanju i omogućavanju što većeg profita raznih pojedinaca i grupa, naravno, na štetu građana Srbije.
Ima li još nešto što ovu našu lepu, a napaćenu Srbiju može da pogodi? Zapevao je juče u Majdanpeku ministar vojni Gašić, obilazeći vojnike koji pomažu građanima koji su danima bez struje, bez vode, grejanja, hrane i lekara.
Dok god sa programa budu nestajale emisije autora koji ne dozvoljavaju da im drugi biraju sagovornike, gasile se novine za čije čitanje je (ipak) neophodno znati sva slova, a poslušnost bila uslov za preživljavanje, demokratija će biti samo floskula, paravan za njene uzurpatore.
Već mesecima cela zemlja živi u ritmu Vučićevih histeričnih ispada povodom raznih stvari, skoro je svejedno kojih, poplava fudbala, plagiranih doktorata, košarke, drona, a evo, juče je doživeo omanji nervni slom zbog rezolucije Evropskog parlamenta povodom Šešeljevog povratka iz Haga.
Tada se setim kako se zove organizacija iz koje dolazim, i shvatim da za neke ljude, i za neke medije, povlačenje jednostavno nije opcija. I da smo mi – a pod „mi“ mislim i na Vas, draga čitateljko i dragi čitaoče – tu da ih podržimo.
Mlogo ubavo zboru tija političari, onakoj s`s dignute ruke na kud nebo, ič ne trepkaju, ne zamuckuju, s`lte malko ukrstu sas oči k`ko Čapa k`d ide ponapolje. Od takvija ljudi, od takvija domaćini ovaj katil, Sveti Petar nijednog nepušti u raj, nijed`n nedobi krilca pa s`g s nas da litka po ovuj ubavivinju i lepotinju.
Činjenica da živim u gradu u kome se poteže nož iz zezanja ne čini me srećnim. To znači da skoro svako koga uveče vidim u gradu potencijalno nosi nož i sigurno će ga upotrebiti, samo je pitanje vremena.
Iako je bilo samo pitanje kada će doći, njegovo pojavljivanje na beogradskom aerodromu kao da je izazvalo šok. Taj krvavi klovn kao da je mnoge vratio 20 godina u prošlost. Kao da svakoga dana ne vidimo ili ne čujemo nešto što podseća na to strašno vreme.
Pročitao sam Čitulju za Eskobara. Piše da su umrli Duško Dugouško, Mikelanđelo, Sekač, Megatron, Blustik i Čip Čejs. Pomislio sam da je to samo Buba u uhu ili, možda, Lajanje na zvezde… Ali ne… Ta tužna vest bila je istina.
Ušli smo u novembar i kao da je trka sa vremenom svakog od nas, pojedinačno, a i cele zemlje, dobila neko dodatno ubrzanje. I vlast i građani plaše se zime.
Narod gi je biraja, narod gi je vikaja bravos, narod gi je tapšaja i s’s ruke i s’s noge, narod gi je u pesne turaja i slike gi po čaršiju nosija. Tuj poparu si je narod sam nadrobija i sam neka si gu kusa. Toj neje božja rabota.
Gospodin premijer verovatno, svaki dan čeka kišu i, kad stigne, odlazi bez kišobrana pod oluk kod Narodnog pozorišta, kako bi pokisao i nakvasio se bar malo više nego na Paradi.
Još nije vreme. Još nije vreme. Još nije vreme. Još nije vreme. E, sad je dockan!
Melet, Anit i Likon. Ko su oni? Čime su zadužili čovečanstvo? Znamo li išta više o njima osim da su podneli tužbu protiv Sokrata, sina Sofroniskovog, najmudrijeg čovekana celom svetu, kako ga je Delfijsko proročište okarakterisalo?
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
