Ljubezni Golemi brate, pisujem ti ovoj pismo k’ko na staroga kardaša i iskam ništo da ti se molim. Ti ubavo znaješ da se mi od’mno poznavamo, još iz onoj vreme k’d mi se nezvan uvuče u kuću i poče da mi brojiš zalčiki, da mi talaškaš po šlajpik, da mi vospitavaš decu s’s rijaliti silikonke.
Koliko je najnovija reciklaža devetnaestovekovne ideje nekolicine levičara sa ovih prostora o balkanskoj konfederaciji, koju sada promoviše trojka Vučić – Rama – Zaev kroz političku platformu „Otvoreni Balkan“ sjajna za Srbe, dovoljno govori činjenica da je ona bila osnov politike Kominterne prema balkanskim narodima i državama sve do 1948. godine.
Politički virus koji je više puta izmutirao otkako je pod pritiskom evrokomesarijata napustio svoje prvobitno radikalsko stanište i pronašao novog domaćina prenosioca – srpskog naprednjaka, godinama je pretio da će svojim brzim menjanjem domaćina uspeti da zarazi čitavu populaciju. Da je u tome pretežno i uspeo svedoči nivo političke i svake druge kulture kod stanovnika današnje teritorije Srbistana.
Davno (još kad su malinare bolele ponižavajuće cene malina) prestao sam da se pitam da li je moguće da narod Srbije ne razume ono što je stara adžika Dobra Trenina pre tolikih decenija odlično razumela: Da je „naš bakaluk najbolji“. Da je caka koja je osnov svih zdravih svetskih ekonomija lako objašnjiva – ne sme se dozvoliti propadanje stotina, hiljada, deset hiljada dobrih srpskih domaćina samo da bi nekoliko bahatih gulanfera pohodile noćne polucije zbog „vrtoglavog i nezaustavljivog razvoja“ njihovog nakupačkog, mufljuskog biznisa. Ili to ovaj narod ne kapira ili ga zabole uvo. Ili to ne kapira neko ko je plaćen da bolje kapira od naroda. Ili i njega zabole uvo.
Početkom jula 2021, a da se još nisu ni stišale strasti oko Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (ZPP), kao grom iz vedra neba odjeknu nova vest. Naši “parlamentarci” pripremaju autentična tumačenja triju zakona.
Za sve vas koji ste se tek sada uključili u jutarnji program našeg Nadrealnog radija, jedan kraći uvod o tome gde se i zbog čega nalazimo danas… Danas je, ako niste znali, Svetski dan pletenja i polaznice škole pletenja ’’Imam petlju’’ već 12 put zaredom obeležavaju taj događaj i u Nišu.
Poslednja dekada maja i prva dekada juna ove godine ostaće, verujem, zlatnim slovima upisane u anale pirotskog školstva zbog neverovatnih, gotovo bajkovitih uspeha pirotskih školaraca na raznim državnim i međunarodnim takmičenjima. Mada, bojim se, možda i neće. A trebalo bi. Svakako bi trebalo, jer tokom tih dvadesetak takmičarskih dana učenici pirotskih srednjih i osnovnih škola i njihovi mentori su, žargonom mladosti kazano, i “pokidali” i “objasnili”.
Postoji, po pričama nekih eminentnih niških istoričara, u katakombama niškog Istorijskog arhiva, dobro sakrivena knjiga legendi i proročanstava nastala još u vreme Velikog Nemanje a koja se duboko dotiče današnjice pa i budućnosti našeg lepog grada.
Dok svet razmišlja kako da reciklira i plastiku i ideje, upravitelji naše države od zemlje, u kojoj kad pljuneš rodi nešto, prave deponiju.
Nije se poteglo ni za jednim od mogućih zaštitnih mehanizama koji su mogli i koji i dalje mogu da spreče prevaru birača koji su glasali za jedan politički “proizvod“ da bi potom, narodski rečeno “preletanjem“ nosioca mandata u drugu političku opciju, zapravo dobijali nešto sasvim treće. To pravo je u Srbiji ipak moguće ostvariti ukoliko ste recimo kupili patike pa se ispostavi da nisu one koje ste zapravo želeli, ali nije moguće ukoliko su vas slagali vaši politički predstavnici koje ćete potom i pored svega, nastaviti da uredno plaćate tokom trajanja poverenog im mandata.
A mi jadni, ubismo se i briselskim sporazumevanjem i klečanjem u „Ovalnom kabinetu”, i opet, ništa. Neće, pa neće. Dobro, da ne budemo toliko na kraj srca, blesne tu i tamo po koji tržni centar, o putevima da ne pričamo, a šta tek reći o „borbi protiv organizovanog kriminala”.
Bez obzira na trenutni varljivi osećaj vlastne svemoći, bez obzira na povremeni zapenušani delirijum pri pesmi “Pukni, zoro”, čime se, valjda, dokazuje “moderni” patriotizam, bez obzira na poneku fotografiju sa Vida u bermudama, majici na bretele i japankama.
Isprva sam mislio da je Branko Miljković mnogo više škola nego što je pesnik. Iskren da budem, tek sam na prvoj proslavi dana škole, kada je neki tamo Uroš, ne znate ga vi, recitovao “Jedan maleni cvet“ saznao ko je taj Miljković.
I ete,nakanjujem se k’ko da ću zbiram KRIZNI ŠTAB. Te daj malko da razmislim, te daj malko da počekam, te danas je praznik greota je od Gospoda, jutre je nedelja ne raboti se i jedva se reši, u tornik ću počnem s’s pisuvanje pa ako da Gospod ću ga završim tam do drugu nedelju. A k’d odstoji desetinu d’na ću mu ga ispratim.
Zamislimo li Niš kao prosedog muškarca na kraju pedesetih koji još ume da namigne sa šanka, uz burbon sa jednom kockom leda ispred sebe, rekli bismo da je sasvim dobrodržeći mangup. Čini mi se, da se proteklih nekoliko godina, ipak malo zapustio. Zarastao u bradu. Otromboljio se. A kad dođe zima, smrdi brate. Džabe parfem. Iz duše mu zasmrdi.
Hajde da ga niko, ko razmišlja slobodno, ne pomene imenom narednih mesec dana. Nijedan nezavisni medij, nijedan časni intelektualac, nijedan opozicioni prvak, nijedan jedini slobodnomisleći gradjanin. Da Koraks ne crta karikature sa njegovim likom.
Samo bahata megalomanija, lopovluk i lečenje kompleksa na angro po kafanama na potpis, uz belo i nesrećnu piletinu.
Gradonačelnica je bivša urednica dopisništva RTS-a u Nišu, sada uređuje svoj Fejsbuk profil na kome je objavila najnoviji tekst koji je završila sa brže, jače, bolje i na kome bi ponekad da uređuje i Južne vesti.
Ako je vlast u Srbiji, bez obzira na političke stranke i pojedince koji u njoj participiraju u ičemu konzistentna, to je, bez ikakve sumnje, bezrezervna spremnost da sopstvenu zemlju survaju u korupcionašku kaljugu u kojoj će jedino njima i njihovim biznis partnerima sve biti potaman. Cena uništavanja države i društva nije ni najmanji problem, pošto nju, svakako, plaćaju oni o čijem se trošku odvijaju sve nepodopštine koje vlast decenijama priređuje.
Dvadeset dana nakon što je jedan od najvećih brendova klasične muzike, tradicionalni bečki Novogodišnji koncert, prvi put u svojoj istoriji održan bez prisustva publike, u sali Niškog simfonijskog orkestra, u prisustvu publike, održan je koncert „Veče Mocarta“. Kako je najavljeno, upriličen je povodom jubileja 265 godina od rođenja kompozitora.
DurlanacA u kojoj kući je? Ili u kojoj zemlji? Ili na kom kontinentu?
Južne vesti saznaju: Dragana Sotirovski puštena u kućni pritvor
Čitalac