Bilo bi dobro poslušati Vuka

Autor

Zorica Miladinović

Novinar lista "Danas" iz Niša

Društvo novinara Niša kritikovalo je danas izjavu Branislava Jovanovića, funkcionera G17 plus i izvršnog direktora Direkcije za izgradnju grada, datu Televiziji 5, da mu se „čini“ da je dnevni list Blic objavio da je jedan od kandidata za direktora Kliničkog centra, Boris Kamenov, „kriv za smrt dečaka na Dečijoj internoj klinici“. Uprkos priznanju da mu se to samo čini, Jovanović je izvoleo oceniti da su ovakvi tekstovi ne samo „neistiniti“ već i „naručeni“, a sve povodom izbora direktora Kliničkog centra. Amin, rekli bi na Viniku.

Ovo je drugo reagovanje Društva, koje je o tome obavestilo i NUNS i UNS, povodom javnih istupa Jovanovića u poslednjih nekoliko meseci. Krajem minulog septembra on je i novinare ovog portala nazvao „plaćenicima“ i „bolesnim ljudima“, koji pored ostalog „pišu svaki dan i traže informacije“ (?!), kao da „rade u Interpolu“. Razlog za tadašnje uvrede bilo je detaljno izveštavanje Južnih vesti da je Direkcija gradila ulice bez dozvola, i to u periodu kada Jovanović i nije bio njen direktor. Njegovu izjavu tada su osudila nacionalna novinarska udruženja, a tim povodom organizovana je i tribina. Palo je sa Jovanovićeve i strane G17 plus i nešto kao izvinjenje. Stekao se utisak da je ono donekle saniralo „izolovani incident“. Sve je ličilo na hepiend. Ipak, hvala na pitanju – nije to to.

Šta su ovoga puta činjenice? U „spornom“ tekstu Blica uopšte ne piše da je Kamenov „kriv za smrt dečaka“ pre sedam godina, kada je bio direktor Dečije interne klinike, već da je u vreme kada se to dogodilo „smenjen zbog propusta u organizaciji rada“. Smenu je naredio lično ministar zdravlja Tomica Milosavljević, naveo je taj list. Takodje, prilično ljutito javno reagovanje Jovanovića zbog navodno plaćenih tekstova o „krivici za smrt dečaka“ usledilo je neposredno nakon što Kamenov, kao kadrovski predlog G17 plus, nije prošao na Upravnom odboru Kliničkog centra. Izabran je drugi kandidat, radiolog Zoran Radovanović, iz „konkurentske“ SPS.

Da se ne lažemo, fakat je da je Jovanović i ranije umeo da „izleti“ i izazove novinarsko nezadovoljstvo. Kao i da nije jedini, daleko bilo. Mnogi iz „konkurentskih“ SPS, DS, DSS, a tek iz SRS ili JUL- uh, proglašavali su pojedine medije i novinare za dežurne krivce kad im podaci, izjave, teme ili epilozi dogadjaja nisu odgovarali. O Velimiru Iliću ne treba trošiti čak ni prostor na netu, čovek je „Kralj“. Zajednički lajtmotiv svih napada, pritisaka i kažnjavanja bio je: novinari su prljavi plaćenici koji vode kampanju za nekog, a protiv nekog. Treba li još jednom podsetiti – a pri tom ne biti patetičan – da su takva uverenja nekih političara, tokom ljutih devedesetih, kada se i sam Jovanović borio za promene, pojedini novinari platili životom?

Fakat je i da u novinarskom esnafu ima „lošeg semena“. Da se ne pravimo blesavi, nije lepo- ima neznanja, neobjektivnosti, površnosti, pa i zle namere, učešća u kampanji, koristoljublja i korupcije. Ali, budimo pošteni, a naslonjeni na istraživanja, toga je znatno manje nego u političkom „biznisu“. Uz to, za razliku od političara, novinari uglavnom rade za infarkt i male novce, posebno u Srbiji, i u vreme krize, koja nikako da prodje. Tako valjda i priliči slugama javnog mnjenja, građana i čitalaca, što je jedna od definicija onih koji se bave novinarstvom. Ipak, svaka medalja, pa i ova, ma i drugu stranu. Političari su „listopadni“- proverite kod Mire, Šešelja, Koštunice, pa i „Kralja“, a novinari su „zimzeleni“, ukoliko požive. Sloboda informisanja je nesumnjiva civilizacijska i planetarna tekovina, važnija od svakog kandidata, stranke, vlasti, pa i države- pitajte Obamu posle Vikiliksa. Ima verovanja da bi bez takve tekovine za mnoge javne likove čuli uglavnom samo mama, tata i komšiluk.

Najzad, krajnje je vreme da se političari „skinu“ sa mistifikacije da mediji uglavnom postoje da bi im tražili dlaku u jajetu, pa i da bi im se, ne daj bože, napili krvi, a da novinari prema njima gaje lični odnos. Verovali ili ne, mnogi novinari ne dozvoljavaju sebi da navijaju za „svoje“, koje privatno nije da nemaju. (Neki tvrde da su i novinari ljudi). Mnogi nastoje da ne boluju od ličnog odnosa prema „junacima“ svojih tekstova, sagovornicima i izvorima. Po zanimanju nisu prijatelji ili neprijatelji već „samo“ novinari. Najvažnija im je vest. I da budu brži ili bolji od ostalih kolega, medju nama rečeno.

Čemu, onda, uslovni refleks da su novinari apriori zlonamerni, pa i odgovorni za nepovoljni razvoj političkih i drugih dogadjaja? Gde su tu CIA, Vatikan, nevladine organizacije, engleska kraljica, vudu magija i horoskop? Zašto se radije veruje čaršiji, kuloarima ili traču uz tarabu nego u civilizovanu i profi komunikaciju? Ima li to veze sa mentalitetom, kulturnim obrascem, istorijom ili siromaštvom? Zar je zaista toliko teško poverovati da novinar nastoji da bude principijelan, a ne ličan, bilo da piše tekst ili ovakvu kolumnu, u ime profesije, kao višeg interesa? Zar saradnja nije uvek bolja od fajta? Nismo li bar to naučili u ratovima, bombardovanjima, pogibijama, sankcijama, krizi i otkad je prase rep iskrivilo?

I posle ovakvog pametovanja, koje je uvek manje ili više i paradno ili dosadno- nije do novinara, ovo je kolumna, jedan konretan predlog: pre bilo kakve javne reakcije na novinske tekstove bilo bi više nego dobro poslušati Vuka. Dakle, čitaj kako je napisano.