Njegovo telo je kao izvajani sivi mermer, svaki mišić besprekorno osenčen.

Ali osvetljena figura na Rembrantovoj slici Čas anatomije doktorka Nikolasa Talpa (1632) nije junak grčke antike.

On je pogubljeni kriminalac na kojem se vrši seciranje u operacionoj sali.

Njegov zločin?

Ukrao je zimski kaput.

Upozorenje: Ovaj članak sadrži prizore i detalje koji bi mogli da uznemire neke čitaoce.

U periodu od pet vekova, pokojnici u anatomskim udžbenicima trenutno izloženi u Ispod pokrova: Anatomija, slikarstvo i moć, u Tekerijevom muzeju medicine u britanskom gradu Lidsu, takođe su bili minuciozno dočarani.

Ove uglavnom anonimne ličnosti, čija je često čitava utroba izložena, illustrovali su medicinske atlase kojima su se nekada služili doktori i anatomi ili su ih kao trofeje izlagali bogati kolekcionari.

I poput Adriana Adriansona, sitnog lopova kog je naslikao Rembrant, niko od njih nije pristao da slike njihovih razgolićenih, osakaćenih tela završe odštampane u knjizi ili okačene na zid.

Ilustracija iz knjige Hirurška anatomija Džozefa Maklisa — Knjiga Džozefa Maklisa iz 1851. godine Hirurška anatomija bila je revolucionarno delo

„Izložba Ispod pokrova navodi posetioce da se zapitaju čija se tela nalaze u anatomskim udžbenicima, ko ih je crtao i zašto“, kaže za BBC Džejmi Tejlor, muzejski direktor kolekcija, učenja i programa.

„Tela prikazana na ovim stranicama pripadaju ljudima koji su tokom istorije bili potlačeni, čija su prava smatrana sekundarnim, zanemarivim ili ignorisanim.“

Knjiga anatomije bez crteža „nije ništa bolja od geografske knjige bez mapa“, izjavio je hirurg iz 18. veka i anatomski ilustrator Džon Bel.

Njegove složeno šrafirane gravure šire detaljno znanje o telu koje je malo ko video izvan hirurške sale.

Ali pažljivije proučavanje tih ilustracija razotkriće ne samo naše promenljivo shvatanje ljudskog tela, već i kulturni kontekst u kom su ove slike nastajale.

Posebno indikativna, i prikazana vrlo rano na izložbi, jeste detaljna naslovna stranica knjige Andreasa Vesaliusa De Humani Corporis Fabrica (1543), prvog velikog teksta koji je prikazao ljudsku anatomiju nacrtanu direktno na osnovu seciranih tela.

U natrpanom auditorijumu za čas anatomije, autor, večiti zabavljač, izvodi seciranje na pogubljenoj seksualnoj radnici – njegov skalpel otkriva uglavnom muškoj publici da li je žena bila trudna, kao što je navela u njenom zahtevu za pomilovanje.

Ilustrovana naslovna stranica anatomskog udžbenika iz 1543. godine prikazuje vivisekciju ženskog tela kao spektakl

Razlika u socijalnom statusu i moći između hirurga i subjekta teško može biti očiglednija, a tržište za ovakve detaljno ilustrovane knjige bilo je, ističe izložba, „na suprotnom kraju ekonomskog spektra ljudi opisanih na njihovim stranicama.“

Medicinske knjige su postale posebno raskošne kad je razvoj u litografije u 19. veku preplavio njihove stranice živopisnim bojama.

Muzejsko izdanje izdašno ilustrovanog Kompletnog atlasa ljudske anatomije i hirurgije Džej M. Burdžerija (1866) jedva da je bilo taknuto, kaže za BBC kustos muzeja doktor Džen Gen.

Oni koji su mogli da priušte sebi takva dela, kaže on, „izlagali bi ih u vlastitim domovima zajedno sa njihovim kolekcijama umetnina“.

Ponekad bi i sam leš postao umetnički predmet za izlaganje.

Nedostatak kontrole koje su mnoge žene imale nad onim što se dešava sa njihovim telima posle smrti i zlokobna uloga koju su neki cenjeni zdravstveni radnici imali u svemu tome, najbolje ilustruje slučaj Meri Bilion.

Ona je umrla 1775. godine, a balzamovao ju je muž zubar Martin van Bučel, uz pomoć cenjenog londonskog hirurga Vilijama Hantera, njegovog bivšeg nastavnika i autora ilustrovane knjige o trudnim telima, hvaljene zbog do tada neviđenog realizma.

U nadi da će privući nove klijente, Van Bučel je obukao Bilion u njenu venčanicu i postavio je u izlogu njegove zubarske ordinacije i doma u Mejferu sve dok njegova druga žena nije insistirala da se telo prebaci u muzej.

Slikarstvo i anatomija odavno su srodni.

U renesansnoj Italiji, Leonardo da Vinči i Mikelanđelo su pravili studije seciranih tela u mrtvačnicama da bi figure na njihovim slikama postale realističnije, dok su rani anatomski atlasi predstavljali tela u stilizovanim pozama koje podsećaju na klasične skulpture.

Anatomija ljudskog tela (1741) Vilijama Česeldena, na primer, sadrži sliku dve figure bez kože tokom rvanja, poput Herkula i Anteja.

Anatomski crtež dve figure bez kože koje se rvaju iz 1741. godine podseća na skulpturu Herkula i Anteja iz 16. veka

Za naučnike i slikare podjednako, najveći izazov bio je pristup telima, otežan Zakonom o smrtnoj presudi iz 1823. godine, koji je smanjio broj zločina kažnjivih smrću.

Pojavilo se unosno novo crno tržište leševa, sa kradljivcima tela, pod nadimkom „vaskrsitelji“, koji su krali leševe iz svežih grobova i prodavali ih medicinskim školama za pozamašne sume.

Da bi ih osujetili, oni koji su to mogli da priušte, sahranjivali su najmilije u kavezima poznatim kao „sefovi za mrtve“, ili su plaćali da se teško kamenje postavi preko grobnog mesta.

Za osuđene kriminalce i siromašne, mesto večnog počinka bilo je manje izvesno.

Rodbina drumskog razbojnika Džona Vortingtona, pogubljenog 1815. godine, preduzela je dodatne mere polivanja njegovog tela kiselinom da bi se osigurala da nije podobno za vivisekciju (seciranje).

Ozloglašene serijske ubice

Vilijam Her i Vlijam Berk postali su najozloglašenije serijske ubice u Škotskoj.

Oni su se poslužili živima pre nego mrtvima, sprovevši 10-mesečnu ubilačku kampanju između 1827. i 1828. godine da bi opskrbili edinburšku školu anatomije doktora Roberta Noksa leševima.

Meri Paterson, bivša štićenica azila za „posrnule“ žene, čije je mrtvo telo bilo sumnjivo toplo po dolasku, bila je intoksinirana viskijem od njenih napadača pre nego što je bila konzervirana u njemu tri meseca kod Noksa.

Crtež Meri Paterson — Meri Paterson su ubile serijske ubice Vilijam Her i Vilijam Berk, koji su školu anatomije opskrbljivali leševima njihovih žrtava

Zakon je na kraju sustigao njene ubice.

Iako je Her bio oslobođen u nedostatku dokaza, njegov saučesnik nije bio te sreće.

Sudija Dejvid Bojl ga je osudio na smrt vešanjem i naložio da Berk, baš kao i njegove žrtve, bude „javno viviseciran i anatomisan“.

Njegov skelet sada visi u Muzeju anatomije Univerziteta u Edinburgu.

U Tekerijevom muzeju medicine izloženo je i telo Meri Paterson, ali kao crtež – što je bilo etičko pitanje oko kog je žučno raspravljao kustoski tim.

Ona je naslikana poput Velaskezove Venere Rokbi, ističe Gen.

„To je jedna vrlo senzualna slika“, ali je i, kaže on, „mrtvo telo žrtve ubistva koje nastavlja da bude iskorišćavano.“

Ovim medicinskim knjigama dominiraju idealizovane fizionomije, zamaglivši granicu između nauke, slikarstva i erotike, i nudeći uvide u preferencije i preokupacije njihovih tvoraca.

U jednoj od najtaktilnijih ilustracija za Burdžerija iz pera Nikolasa Anrija Žakoba, naučni otklon je doveden u pitanje jer dva para muških ruku bez tela ispituju viviseciranu dojku mlade žene čija je kosa prikazana kao da pripada starogrčkoj lepotici.

„Anatomske ilustracije su odavale vrelinu, pružajući zadovoljstvo muškarcima koji su ih pravili, gledali i proučavali“, tvrdi Majkl Sapol u knjizi Kvir anatomije (2024).

Za hirurga i slikara Džozefa Maklisa, taj „pogled“ je bio kvir, smatra Sapol.

Maklisovim ključnim delom Hirurška anatomija (1851) dominiraju muškarci u dvosmislenim pozama: njihove mišićave ruke su potčinjeno podignute iza njihove glave, na primer, ili su im usta otvorena na način koji bi mogao da se tumači kao zadovoljstvo.

Moguće je, teoretiše Sapol u eseju iz 2021. godine, „da su Maklisovi crteži, na neki kvir i prikriveni način – možda čak ne ni do kraja očigledan samom Maklisu – bili prostor u kojima se on razotkrivao, odašiljao signale homoerotske požude“.

„Ljudi smatraju da je anatomska ilustracija objektivni opis ljudskog tela prema najboljim sposobnostima umetnika“, kaže Gen, što je uverenje koje ova izložba želi da „razveje“.

„U stvarnosti, one zavise od kulture, ukusa i slikarskih pokreta baš kao i bilo koji drugi oblik slikarstva i ilustracije.“

Neimenovana crna figura u Maklisovoj knjizi, za koju se veruje da je jedino crno telo u anatomskim radovima tog perioda, savršen je dokaz ove teze, budući da je bilo uklonjeno iz izdanja rađenog za Ameriku pre abolicije.

Njegov prikaz, ističe Keren Rosa Hameršlag u eseju iz 2021, Crni Apolon: Estetika, vivisekcija i rasa u Hirurškoj anatomiji Džozefa Maklisa, „primetno je estetifikovan, smestivši ga u dijalog sa klasičnim statuama kao što je Apolon Belvedere, „visokim“ umetničkim delima Džozefovog brata Danijela Maklisa, slikama crnih boksera, i abolicionističkih prizora iz toga perioda“.

Minuciozni rad Maklisa uvršćen je u izložbu postavljenu u Tekerijevom muzeju medicine

U roku od decenije posle Maklisa, slavljena Grejeva anatomija Henrija Greja, koju je ilustrovao Henri Vandajk Karter, konačno će doneti prijemčivi resurs u ruke studenata medicine, ali je i dalje suviše dugovala anonimnim telima iz sirotinjskih domova i ambulanti.

„Postoji tišina u središtu Grejeve anatomije, baš kao i u svim drugim anatomskim knjigama, što se odnosi na ono neizgovorljivo“, piše Rut Ričardson u Nastanku Grejeve anatomije.

„Kao masovno proizvedene slike, tela ovih ljudi ušla su u mozgove čitavih generacija živih ljudi… A nigde nisu dobile drugi pomen sem u Karterovim slikama.“

Upotreba žrtava bez glasa za unapređenje medicinske nauke istrajala je do 20. veka.

Atlas topografske i primenjene ljudske anatomije Eduarda Pernkopfa (1937), na primer, i dalje koriste neki hirurzi danas, sa ratnim zarobljenicima koje otvaraju nacistički doktori radeći pod Hitlerovim režimom.

Šezdeset godina kasnije, na pragu novog milenijuma, digitalna arhiva čitavog ljudskog tela, koju je napravio Projekat vidljivog čoveka, objavljena je u Novom atlasu ljudske anatomije Tomasa Mekrekena.

3D slike bile su formirane na osnovu stotina milimetarskih isečaka tela Džozefa Pola Džarnigana, teksaškog ubice pogubljenog smrtonosnom injekcijom 1993. godine.

Iako je on pristao da donira telo medicinskoj nauci, nije mogao ni da pretpostavi toliku vidljivu budućnost za njega.

„Taj ogroman set podataka i dalje je dostupan za ljudsku upotrebu danas“, kaže Gen, koji zaključuje izložbu pitanjem: „Koliko smo daleko zapravo stigli?“

Ispod pokrova: Anatomija, slikarstvo i moć postavljena je u Tekerijevom muzeju medicine, u Lidsu, u Velikoj Britaniji, od 7. februara do 21. juna.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk