Godišnjica Bitke na Čegru koja je poraz pretvorila u moralni temelj srpske slobode

Pucanj resavskog vojvode Stevana Sinđelića u sopstvenu barutanu na brdu Čegar 31. maja 1809. godine, okončao je, pre tačno 217 godina, bitku u kojoj su poginuli vojvoda i srpski vojnici u šancu, odnevši sa sobom i duplo više turskih vojnika. Iako je ovaj ishod označio kraj Karađorđevog pohoda na oslobađanje Srbije, sam čin ušao je u istoriju kao prelomni momenat koji je vojni poraz pretvorio u moralni temelj srpske slobode.

Sinđelić na brdo nadomak Niša nije stigao slučajno, već kao iskusni komandant koji je od prvog dana Prvog srpskog ustanka 1804. godine organizovao otpor u Resavi. Nakon što je preveo ustanike kroz uspešne odbrane Ćuprije, Paraćina i Deligrada, poveren mu je zadatak u ofanzivi ka Staroj Srbiji.

Srpska vojska je pred Nišem podigla šest šančeva kod sela Kamenica, a Sinđelićevi Resavci raspoređeni su na samom vrhu Čegra, što je bila najisturenija i taktički najizloženija tačka linije odbrane.

Neposredno pred boj, pričestili su se u crkvi Svete Petke u podnožju Čegra.

Do ključnog preokreta bitke i poraza ustaničke vojske, došlo je zbog unutrašnje nesloge, rivaliteta i loše organizacije među srpskim vođama. Nakon što su Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac, po naređenju glavne komande, upućeni na druge položaje kako bi zaustavili turska pojačanja, komandant osmanske vojske Huršid-paša iskoristio je oslabljene srpske pozicije i koncentrisao kompletnu tursku vojsku isključivo na Sinđelićev šanac.

Tokom jednodnevnog boja, turske snage su jurišale šest puta. Prvih pet naleta vojska Stevana Sinđelića je odbila, ali je šesti talas, u kojem su Turci nadirali preko rovova ispunjenih leševima sopstvenih vojnika, probio odbrambene bedeme.

Dok se borba pretvorila u sukob kundacima, noževima i golim rukama, vojnici iz susednih šančeva u Matejevcu i Kamenici uzalud su hteli da pomognu. Glavni komandant Miloje Petrović Trnavac strogo je zabranio bilo kakvo pomeranje trupa, ostavljajući Čegar bez pojačanja.

U trenutku kada je turska vojska preplavila šanac, Sinđelić je doneo odluku da živ ne padne u ruke neprijatelju. Pucnjem iz kubure aktivirao je podzemno skladište baruta i digao položaj u vazduh, zajedno sa svima koji su se u njemu nalazili.

Pokušaj Huršid-paše da Bitku na Čegru pretvori u opomenu podizanjem Ćele-kule sa uzidanim lobanjama poginulih boraca, proizveo je suprotan efekat. Objekat je postao simbol oko kojeg se artikulisao dalji otpor, o čemu je i francuski književnik Alfons de Lamartin 1833. godine ostavio zapis koji je Sinđelićev čin predstavio Evropi.

Iako je Niš oslobođen tek sedam decenija kasnije, Bitka na Čegru ostala je istorijski putokaz, pokazujući kako svesna žrtva jedan vojni poraz trajno pretvara u moralnu pobedu.

Dva veka i 17 godina nakon boja, tim stručnjaka predvođen Natašom Šarkić uspešno je sproveo facijalnu rekonstrukciju lobanja iz Ćele-kule, vraćajući lica junacima Bitke na Čegru.

Proces je zahtevao složenu forenzičku analizu, uključujući utvrđivanje pola i starosti. Rekonstrukcija je obuhvatila virtuelno dodavanje mekih tkiva, a crte lice, kosa i brkovi birani su na osnovu postojećih portreta i mode 19. veka na prostoru centralne i južne Srbije, s obzirom na to da DNK analiza nije bila moguća.