O istini

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

Ništa nije teže nego živeti u laži.

Parafraziraću vrlo slobodno Kristofera Valca koji je parafrazirao Voltera: živeti sa istinom je naporno, ali živeti u laži je apsurdno. Da, iluzije su nam svima preko potrebne. Distrakcije, defleksije, ponekad i male samoobmane da bismo pregurali dan. Ali velika, teška laž nepodnošljiva je čak i onima koji su najveštiji u samozavaravanju.

Jer te velike laži na kraju, baš uvek, padnu glasno i uz dosta prašine. U slučaju srpskog društva, laž je pala sa dvadeset tri tone betona na ljude koji su mogli da budu baš svako od nas. I u tom deliću sekunde nije pao režim. Pala je predstava. Pala je ideja da je laž bezopasna.

Pod prašinom novosadske železničke stanice progledali su čak i oni najveštiji u samozavaravanju. Shvatili su, zajedno sa onima koji su to osećali i ranije, da ono što živimo nije sreća. Jer sreća nikada ne leži u laži.

Ono što sada živimo je neprijatan međuprostor. Da, istina je upalila svetlo, ali nas nije oslobodila. Oni koji su vladali lažju i dalje mogu da upravljaju našim strahovima. Mogu da nam oduzimaju radost. I to rade.

Pre neki dan sam prolazio pored nove divlje deponije na periferiji našeg grada. Video sam čoveka od sedamdesetak godina kako iz gomile svakakvog loma izvlači stare prozore, lomi ih, odvaja drvene letve, pa ih ređa na bicikl, za grejanje. Pomislio sam – da li on zna istinu? Da li mu je bitna? Da li uopšte pomišlja da društvo u kom živimo nije pravedno prema njemu, ili je odavno prestao da razmišlja o takvim stvarima?

Upoznao sam ljude koji preživljavaju po selima sa minimalnim penzijama dok u pozadini bruji Informer TV. Upoznao sam i one koji učestvuju u izgradnji Ekspa. Svi su svesni da je ovo oko nas laž. Niko tu nije naivan – laži su postale toliko očigledne. Ali svi su izabrali da žive u njoj, jer istina je previše naporna.

Svi znaju vrlo dobro da ovo društvo ne vode institucije već mafija. Da taj narko-kartel ne želi ništa dobro ni nama ni našoj deci. Da je ta skupina kriminalaca okupila oko sebe policiju i sve službe bezbednosti, kupila pola Srbije i previše dobrih duša. Da oni mrze ljude – čak i one koji ih podržavaju. Da kontrolišu sve televizije i svaku rečenicu zla na tim televizijama. Da je to igranka u kojoj je najpametnije ćutati. Zato hajde da spavamo još malo u ovoj udobnoj laži, jer za svetlost nismo spremni.

Srećom, baklju istine nose oni koji na nju jedino imaju pravo. Mladi i neiskvareni, najdobronamerniji. Njih nije briga za naše samoobmane. Oni su nam čitave prošle godine pokazivali onu najvažniju istinu – da niko od nas nije rođen da živi sam za sebe i da smo, hteli to ili ne, svi deo ovog društva. Deo nečeg većeg čak i od toga.

Zato smo se radovali i plakali onih dana kada nas nije bilo sramota da se grlimo na ulicama i slavimo. Kada smo osetili da će istina konačno da nas oslobodi.

Ova godina je drugačija, ali izbor između dve opcije je i dalje na nama.

Prva je da pristanemo na život u laži – na tihu verziju zatvora koji će, iz godine u godinu, biti sve gori. Druga je da odlučimo da je istina vredna svega što može da košta. I da više nikada ne bude pitanje da li je vidimo, već da li ćemo konačno da je živimo.

Jer ništa nije teže nego živeti u laži.