O izborima i ljudima

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

U nedelju smo pretučeni od strane nepoznatih batinaša nekih sat vremena pre zatvaranja birališta. Mislim da je bitno da počnem sa tim, čak iako je to rečenica koja više nikoga ne iznenađuje. 

Još uvek pokušavam da shvatim šta se zapravo desilo pre dva dana na jednom naizgled potpuno nebitnom glasačkom mestu u Opštini Knjaževac. Leđa me bole od udaraca, glavobolja tinja, osećam se slomljeno, pa ipak ono što najviše boli je osećaj da to što nas je neko pretukao nismo smeli da prijavimo ni policiji, ni medijima. Jer baš nikome, te večeri, nismo mogli da verujemo.

Jutro je počelo mirno. Kao mobilni tim dobijamo zadatak da pazimo na četiri sela u okolini Knjaževca, uočavamo i beležimo nepravilnosti. Za početak, krećemo da upoznamo naše ljude – šefove biračkih mesta. U tri od četiri, u pitanju su studenti, mladi ljudi od dvadesetak godina koji su tu od zore, prvi put radeći takav posao, drhte pred vetrom koji uvek duva u tim krajevima, potpuno sami u sredini koja ih posmatra kao u zoološkom vrtu.

Vrlo brzo uočavamo šablon. Nekoliko automobila beogradskih tablica smenjuju vozače i svoje saputnike. Dovode ih na glasanje, vraćaju ih nazad, dovode nove. Slikaju oni nas, slikamo mi njih. Shvataju da smo uporni, pa nam prvo prete policijom, a onda pokušavaju da nas kupe čokoladama i razgovorom.

Za to vreme, u improvizovanoj kafani ispred glasačkog mesta izborne jedinice od tri stotine duša, ispod nadstrešnice okovane lamperijom iz koje čitavog dana izlazi dim šporeta na kom se greje rakija, okupio se svakakav svet. Lokalni činovnici stranke, nekoliko profesionalnih pijanaca, operativac iz Beograda koji nam  poručuje da računamo na 37 glasova, jer on baš svaku kuću poznaje, vlasnik prodavnice koja deli vrata sa kancelarijom u kojoj se glasa, koji i sam dovodi glasače na glasanje, ćerka lokalnog vlastodržca koja pokušava da se združi sa nama vrteći se od kafane do našeg auta, bivši predsednik mesne zajednice na bicikli koji dolazi da kaže da je „glasao za nas“. Naša kontrolorka sve njih bezuspešno pokušava da udalji iz dvorišta i kafane, ali svaki put se vraćaju. 

Dan se ipak nastavlja mirno. Beogradski operativac je posebno ponosan na to. Mi znamo da je to zato što su na ovim biračkim mestima glasove već ukrali. U isto vreme dobijamo informacije o grupisanju batinaša po gradu. Poziva me student sa kojim sam prošlog vikenda bio u akciji od vrata do vrata: „Da li ima šanse da neko dođe do autobuske, izvlače palice i spremaju se za nešto…“ Biračka mesta u samom gradu postaju prava bojna polja, diskutujemo o tome da li smo zaista neophodni baš ovde. Ali ne želimo da ostavimo naše ljude u selima potpuno same.

Nastavljamo da kružimo od sela do sela, obilazimo naše usamljene čuvare biračkih mesta. Bacam pogled na lice studenta, mladog momka na mestu suvozača. Dao je celog sebe za ove izbore i u bilo kojoj poštenoj trci, bio bi sigurni pobednik. U ovom trenutku, tu u kolima, shvata da ovo nisu izbori i da sav trud možda nije dovoljan. Na momente deluje razočarano, ali ga raduju vesti koje nam čita o izlaznosti na 10 izbornih mesta.

Pred sumrak, mir se prekida, primećujemo da se nešto dešava. Pojavljuje se nekakva posmatračka misija beogradskih tablica, kažu da su „naši“, izazivaju dramu koja deluje iscenirano, put im blokiraju do malopre mirni funkcioneri SNS-a. Iskaču beogradski advokati, dolaze funkcioneri niške opozicije, pale se mobilni telefoni, jedni druge snimaju, galame. Okruženi smo svima njima i svi pokušavaju da se povežu sa našom ekipom. Mi se udaljavamo i od jednih i od drugih. Shvatamo da se nešto događa, ali ne i šta. Naš štab nam kao podršku šalje profesora beogradskog univerziteta. „Opozicionari“ odlaze, sklanja se i policijska patrola u civilu koja nas je čitavog dana posmatrala, u istom trenutku se pojavljuju batinaši. Navlače maske na glave, a mi i dalje na sve gledamo kao na predstavu.

U trenutku kada izbezumljene face prekrivene kapuljačama kreću ka nama, shvatamo da smo glavni likovi predstave – mi. Profesor dobija nekoliko udaraca, a onda kreću ka studentkinji iz mobilnog tima i meni.

Čudan je trenutak u kom iz stvarnosti u kojoj svi mislimo da živimo zakoračimo u onu drugu u kojoj je nasilje najnormalnija stvar na svetu. Petnaestak minuta pre ovoga smo se šalili, sada me neki nepoznati čovek guši, ostalih deset nas drži opkoljene, udaraju me, dok ja samo gledam u nju. Držimo se jedno za drugo i primamo udarce. Pokušavaju da joj otmu telefon, ona se bori. Deru se i prete nam. Ne mogu da verujem da su se usudili da je šutnu. Prošle godine su je u ovakvim selima dočekivali zagrljajima i poklonima, sada prima udarce od neljudi. Konačno uspeva da im pobegne, ja dobijam još par udaraca i nekako smo oboje sad van tog kruga.

Gledamo u ljude oko nas koji su sada iskonski uplašeni od zla koje guta sve pred sobom. Ćerci lokalnog SNS-ovca se uživo ruši svet o kom joj je otac do tad pričao, neku ženu iz izborne komisije iznose jer joj je pozlilo, profesor je na klupi, čeka hitnu pomoć. Šefica biračkog mesta, studentkinja arhitekture, dolazi plačući. Grli nas. Policajci u civilu se tek sad pojavljuju. Opozicije i beogradskih funkcionera odjednom nema nigde.

Odlučujemo da ne prijavimo povrede da ne bismo ostavili svoje podatke. Shvatamo da smo potpuno sami u ovom dvorištu, u čitavom selu, u mraku koji nas je okružio. Između vlasti, opozicije, policije i batinaša. Rado bismo se sklonili odatle, ali članovima mog tima ne pada na pamet da ostavimo našu kontrolorku i studente koji su još usamljeniji u ova četiri sela.

Ulazimo u auto, zaključavamo se. Čekamo kolonu koja će da isprati birački materijal do opštine. Ćutimo, šušti neka radio stanica, a mi gledamo u mrak ispred sebe. Čekamo. Ekipa svakakvih likova koju smo čitavog dana posmatrali sada je konačno osvojila biračko mesto. Puštaju na razglasu: „Ne može nam niko ništa.“ Dižu ruke, vesele se, pali se vatromet. Sigurno su pobedili. Bravo.

Vidimo članove biračkog odbora kako izlaze sa džakom. Sedaju u auto, policija se pojavljuje iz mraka, mi idemo za njima. Dobijamo informacije da su nekim automobilima bušili gume usput, presretali ih u koloni koja je išla ka opštini. Gledamo u tablice svakog vozila koje nam se približava. Gledamo u retrovizor više nego ispred sebe. Očekujemo da se nešto loše desi. Ipak, ulazimo u Knjaževac, stižemo do opštine. Gomila studenata već stoji tamo sa svojim pričama o danu koji je verovatno bio vrlo sličan našem.

Zovem kući da kažem da je sad sve u redu. Pomišljam da kažem da su nas napali, iako mi sve i dalje deluje nestvarno, ali ne uspevam jer osećam da iza te rečenice stoji knedla u grlu. Samo kažem da je gotovo i da ću brzo nazad.

Ulazimo u štab, zajedno sa premorenim članovima drugih mobilnih timova koji pristižu unutra kao posle ratišta. Grle se, srećni što su sada konačno tu i što su bezbedni. Što su zajedno. Vidim puno osmeha.

Sutradan, dok smo vidali rane, razgovarali o utiscima, o pregledima kod doktora, povišenim pulsevima i infuzijama, iz tišine prethodne noći i izmaglice puta preko Tresibabe, pojavila se neočekivana nada.  „Mene ovo ohrabruje za parlamentarne izbore.“

Čuo sam reči koje više nikada ne čujem od ljudi oko sebe. Optimizam. Posle onakvog dana. Posle meseci u kojima su radili, naizgled uzaludno. Zaplakao sam konačno. Malo.

Do večeri smo se opet šalili. 

Danas čitavog dana razmišljam o hrabrosti onih koji su sedeli sami u svim tim mestima i o onima koji ni po koju cenu nisu želeli da ih ostave same. Muči me što većina ljudi nikada neće saznati tu priču. A onda vidim rezultate na naša četiri, naizgled nebitna biračka mesta i shvatim da ljudi ipak već znaju.