O tome kako dalje

Autor

Aleksandar Nakić

Kreativni direktor / fotograf.

Ne obraćam se ovim tekstom studentima. Oni znaju šta rade. Obraćam se svima ostalima i sebi. Ovi redovi su proizvod misli glave koja je, kao i mnoge druge, bila zbunjena u periodu nakon protesta u Beogradu. Perioda u kom se dogodilo dosta toga i puno ničega. U periodu zatišja pred neki novi početak. Ili pred još jedan kraj. 

Pokušavao sam da shvatim šta se tačno desilo tog 15. marta. Jer umesto da bude dan početka – utisak je bio da je kraj. A utisci su u politici, nažalost, nekad važniji od istine. Utisci i emocije su ti koji formiraju javno mnjenje. Da, utisak je bio da je ovo bilo veliko finale jedne studentske blokadne zime. Proslava promena koje dolaze, ali koje ipak nisu stigle. Kraj duge borbe ili samo kraj prvog dela te borbe. Kraj perioda mogućnosti i buđenja nade ili početak ozbiljnijih i težih izazova. Predah za neumorne studente, ali ogromna neizvesnost za sve nas koji ih pratimo. 

Stigao sam u Beograd, pred protest, za svaki slučaj dan i po ranije. Sačekao studente koji su pešačili iz cele Srbije. Trenuci suza i aplauza. Eksplozija entuzijazma i velika očekivanja pred sutrašnji dan. Noć je protekla u povicima „Pumpaj“, brujanju bajkera, pištaljkama i smehu. Činilo se da niko od nas nije imao želju da spava i da jedva čekamo da svane taj dugo očekivani petnaesti. Jutro, foto aparat u ruke, bio sam spreman da obiđem što više predloženih tačaka kretanja. Od autokomande, preko Vukovog spomenika, Terazija i Ušća. Dan nije ličio na bilo koji prethodni, Beograd nije ličio na sebe, a sam protest bio je drugačiji od svih koje je ovaj grad video. Na ulice je izašao, čini se, ne samo celi Beograd, već i čitava Srbija. Apotekarka me je cupkajući pitala gde bi joj bilo najbliže da se priključi čim završi smenu. Radnica u pekari je ostavila čitav red kupaca na kasi da bi istrčala na trotoar i pozdravila kolonu sa papirom u rukama na kom je pisalo „Puuumpaj“. Svi su bili na ulici, ljudi koji su morali da rade tog dana su želeli da budu na ulici, oni koji su iz straha ostali kod kuće zbog pretnji koje su stizale iz predsedništva su, takođe, želeli da su tu. 

Već na autokomandi sam shvatio da je na ulicama više ljudi nego što Beograd to može da podnese. Broj ljudi kojim redari teško mogu da upravljaju. Uz primetnu konfuziju oko vremena polazaka svih kolona, neizvesnost je unosilo i menjanje lokacija centralnog događaja. „Samo neka nas puste ova deca i pregazićemo pionirski park“, bile su reči inače vrlo ljubaznog čoveka sa kojim sam neplanirano popio kafu na kružnom toku kod autokomande. Šetao sam citavog dana između ključnih tačaka, vrlo malo koristio foto aparat, posmatrao potpuno različite grupe ljudi i razmišljao – o propuštenim šansama, protestima kojima sam prisustvovao od ’96., o večitoj naivnosti dobrote. O želji da i ovaj neverovatni optimizam koji je izbijao iz glasnih žica i pištaljki čitavog dana, ne pobegne u pasivnost u koju tako lako i vrlo često upadamo. Oko 17:30 bio sam kod Skupštine kada je upaljena plava baklja. Studentski glas sa megafona je ljudima uporno ponavljao da se pomere i od Skupštine nastave ka Slaviji. Time je već, znao sam, mrak iz pionirskog parka odneo svoju prvu malu pobedu. Fokus je umesto slanja jasne poruke zašto smo tu – poruke optimizma, prebačen na teren straha od mogućih tragičnih posledica. Umesto proslave života studenti su dali sve od sebe da život zaštite. To pomeranje fokusa je ono što ova i ovakve vlasti tako dobro rade već trideset godina – trudeći se da svako svetlo ugase tragedijom i strahom. A onda neminovno i apatijom.

Ulice prema Slaviji bile su paralisane od gužve. Taj trg bio je premali za ovoliku količinu ljudi. U pokušaju da siđem do bine koliko god je to moguće, ostao sam zarobljen u nekoj od manje bitnih ulica. Stiglo mi je nekoliko poruka sa profesorskih grupa da se sprema „nešto“ i da se što pre sklonim. Čekali smo. Osećalo se da zlo iz parka počinje da se preliva. A onda se pre kraj tišine desio taj strašni huk i samo je sreća spasila ljude u Kralja Milana da ne pregaze jedni druge. Nikada, srećom, nećemo saznati koliko su života studenti redari spasili tog dana. Desetak minuta kasnije dobio sam poruku: „Ajmo na pivo u Cetinjsku.“ I tad sam pomislio – da, ovo je ipak kraj. 

Jer – petnaest života je do tog trenutka ugašeno u padu nadstrešnice. Iza toga bilo je trideset godina poraza i tragedija. Studenti su u ovoj borbi već izgubili godinu, njihove porodice puno nerava i novca, prosvetari mnogo više od svojih ionako premalih plata. Šta smo mi ostali bili spremni da uradimo za taj zajednički cilj? Da li je naš domet bio objava na društvenim mrežama, pivo i jadikovanje. Onakvo jadikovanje kakvom smo skloni i nakon svih tih mučnih večeri proglašenja izbornih rezultata i usiljeno nasmejanog lica institucije nenadležne za saopštavanje izbornih rezultata. 

Da li sam te večeri mislio da ne smemo da ustuknemo pred nasiljem? Da. 

Da li sam mislio da je bilo kakvo nasilje odgovor? Nikako. 

Da li sam bio razočaran, kao i mnogi drugi? Da.

Ali razočaran čime tačno?

Možda činjenicom da nijedan broj ljudi na ulici ipak neće moći da utiče na promene. Da sva veličanstvenost prethodnih meseci, sve što je urađeno baš onako kako je trebalo, sve male i velike stvari koje su se savršeno uklopile jedna u drugu, čitav kulturni i politički pokret koji je pokrenuo nezaustavljivu lavinu usmerenu protiv sistema koji tako jako i tako dugo guši ovo društvo, ipak ne znače mnogo u ovoj zemlji. Da ovaj režim, ili par ljudi na vrhu, neće priznati poraz sve dok se cela piramida ljudi ispod njih ne sruši. Razočaran time što nijedan delić te piramide nije pao tog dana. Niti jedna osoba u svim tim zidovima moći kojoj bi se probudila savest – u tužilaštvu, RTS-u, u parlamentu. Nijedno javno preduzeće. Niko. Odlučili su da ćute. Do neke sledeće tragedije i sledeće i sledeće. Do nekih tragedija u kojima ćemo svi da gubimo ljude koje poznajemo. Posle kojih ćemo uplašeni da šaljemo svoju decu daleko odavde. Posle koje će i deca tih tužilaca i tih “novinara” i svih tih tehnokrata koji “nisu imali izbora” da pobegnu odavde. 

Razočarani time što dobro opet nije pobedilo – zato što nije želelo da žrtvuje bilo koga za svoj cilj. Dobro za koje, baš zbog toga, vredi boriti se.

Možda smo razočarani bili i time što je to bio kraj jedne vrlo romantične ideje. Ideje o tome da će se pojaviti neko koga smo čekali tako dugo, neko na čiju energiju i kreativnost možemo da se oslonimo, bez da menjamo ista suštinski na sebi. Neko ko će i nas da promeni na bolje. Kada su nas studenti pozvali na zborove, a redari skinuli svoje prsluke proglašavajući kraj studentskog protesta, osetili smo se napušteno. Ostaće nam posle toga, pomislili smo, samo zagrljaj diktatora koji nas mrzi. Osetili smo razočarenje jer smo shvatili da moramo da radimo na sebi. Sebično smo se nadali da će oni ovu borbu da završe umesto nas, dok mi ispijamo pivo i gledamo prenos te borbe na telefonima.

Studenti, pametni takvi kakvi jesu, i svesni da revolucija jede svoju decu, podelili su svu tu odgovornost sa nama. To je put koji je na kraći rok mnogo teži, takva borba sa ovakvim protivnikom koji je poštuje nikakva pravila biće sporija, ali će u slučaju uspeha, zaista promeniti ovo društvo iz korena. Možda i u tome svi moramo da tražimo motivaciju za dalje. 

Žaleći za momentumom koji je, sa nekim razumnijim vinovnicima vlasti, mogao da dovede do promene kakva je neophodna ovom društvu, mi im dajemo vremena da udahnu vazduh. Već su namirisali slabost i krenuli u napad. Ispipava se teren, studenti se privode, građani obeshrabruju, dekanku je uboo „nožić“, a rektor je „lice zla“. Uskoro će gaženja opet da se opravdavaju, a lažni dijalog konačno više neće biti potreban. Ako ostavimo studente same sada kada su stvari prestale da budu samo lepe i lake, doćiće po njih, a onda će doći i po nas. 

Moramo, nekako, da shvatimo da je petnaesti mart bio je samo finale prvog dela ove borbe. Da kao i svako finale nije mogao da zadovolji svačiji ukus. Ali to ne umanjuje sve ono što je postignuto pre, kao i tog dana. Prvi deo borbe bio je inspiracija, drugi ne sme da bude bilo šta manje od artikulacije. Jutrom 16. marta krenuo je da otkucava sat – moramo što pre da obrišemo suze sreće i tuge, znoj, da zavijemo rane, jer će ovaj drugi deo priče tražiti još više strpljenja i upornosti. Više hrabrosti. Tražiće novu i jasnu ideju, jer je ideja o masovnom protestu nakon koga će neko iz institucija da se probudi, na našu veliku žalost, propala. To treba jasno reći, ustati i nastaviti dalje. 

Treba nam jasnoća cilja. Pokazali smo da možemo da stanemo jedni uz druge i jedni iza drugih kada imamo jasan cilj. Pokazali smo da nas je više i da dajemo ono najbolje što imamo u sebi za taj jedan jasan cilj. 

Artikulacija kroz generalni štrajk više ne deluje verovatno. Artikulacija kroz građansku neposlušnost je još neizvesnija. Ostaje nam politička artikulacija. Prvi sam koji nikada nije verovao u utopističke ideje narodnih, nadpolitičkih pokreta. Ideje koje su se često čule sa razglasa raznih protesta poslednjih godinama. Bila je to utopija razočarane petooktobarske generacije. Ograđivanje od politike i političkih partija, uvek sam smatrao najveštijim trikom kojim nas je zaveo aktuelni režim. Nešto što koristi samo njemu. 

Ali ovo nije to i ova generacija nije naivna. Oni „više ne popuštaju, oni se organizuju“. Oni ne umeju da izgube. A posle svega što smo videli poslednjih meseci i nakon toga što su dokazali da su najozbiljniji i jedini odgovorni deo našeg društva – ja njihov budući pokret vidim kao našu jedinu i poslednju šansu. Očekujem i nadam se tom pozivu iza koga bi stali svi – opozicija, građani, pokreti, sindikati. Svi spremni da žrtvuju svoje trenutne interese da bi, posle dve stotine godina lutanja, interesi običnih ljudi koji su odlučili da žive u ovoj zemlji konačno došli na prvo mesto. Da svi zajedno pomerimo ovu zemlju unapred. Pokret koji bi dobio mandat da promeni pravila sistema, izborne zakone, vrati vlast drugim granama vlasti i pripremi ovu zemlju za demokratiju. Da jednom, i konačno, o ovoj zemlji odlučuju najmudriji i što je još važnije najdobronamerniji. Tu poruku i taj cilj studenti i građani moraju da ponesu kroz gradove i sela, na nogama i točkovima i da u borbi za to ni pod kojim uslovima svi zajedno ne odustanemo.  

Moramo da nastavimo da verujemo u ispravnost našeg cilja, iako je najlakše da se odustane. Da i tad kad nas je manje na ulici, kada pada kiša i kada mrak pokuša da dođe po nas, gledamo u svetlost onih koji nasmejani skaču pored nas. Koji ćute 16 minuta pored nas. Da znamo da se ovakve šanse ne pojavljuju često. I da svakoga dana idemo jedan po jedan, makar i mali, korak unapred.

Da verujemo da na kraju – stvarno biće sve ok.