O motivima

Autor

Aleksandar Nakić

Fotograf.

„Šta će tebi to u životu?”

Čuo sam to pitanje bezbroj puta prethodnih nedelja. Postavljali su mi ga prijatelji, poznanici, ljudi sa interneta. Svaki put mi je paralo uši i, iako sam mislio da znam odgovor, pored milion očiglednih razloga, dugo nisam uspevao jasno da odgovorim ni njima, a ni sebi.

Možda je upravo u tome stvar. Možda su baš zato lokalni kriminalci sa kapuljačama krenuli na nas te večeri – da svi oni koji ovu borbu posmatraju sa strane nastave da se pitaju: šta će to bilo kome u životu?

Poslednji put sam tražio motive za ovu borbu decembra 2024. godine. Vozio sam ka svom prvom protestu na Slaviji. Dvesta trideset i devet kilometra i dva sata razmišljanja o svim mogućim scenarijima. O svim razlozima zbog kojih ovo ne može da uspe. Ili o tome kako jedino može da uspe. A najviše o tome – zašto sam potpuno sam seo u automobil i krenuo na još jedan protest od hiljadu istih u prethodnih 30 godina?

U masi podjednako nesigurnih ljudi, nisam imao jasan odgovor dok ih nisam ugledao po prvi put – nasmejane, mirne i potpuno sigurne u ono što rade. Oslobodioce. Videlo se na njihovim licima da imaju jasan motiv, ispravniji od svih naših prethodnih, da imaju i plan koji ja još uvek ne razumem, ali koji želim da pratim do kraja.

Mesec dana kasnije, na Autokomandi, gledao sam hiljade svetala kako trepere kao jedna galaksija. Tada sam znao da ne postoji ni promil šanse da u svemu ovome ne uspeju.

Tokom svih meseci koji su usledili oni su menjali strategije, prilagođavali se, učili, radili, a ja nijednog trenutka nisam sumnjao u njihove motive. Bili su hapšeni, gaženi, vređani. Bez imena i prezimena, bez nagrada, bez trunke želje za novcem ili funkcijama, vođeni jednostavnom i prirodnom potrebom da žive normalno u svojoj zemlji.

Zbog toga smo ih svi pratili, čak i kada ih nismo u potpunosti razumeli.

A kako da ne pratiš nekog ko čini dobro bez očekivanja bilo čega zauzvrat, i to onda kada se to od njega uopšte ne očekuje.

Jedino što je trebalo da uradimo jeste da tu neiznuđenu dobrotu pošaljemo dalje.

Ali tu su se isprečili naši sopstveni motivi. 

Neki među nama su pokušali da ih iskoriste, neki da ih sapletu, mnogi samo nisu bili dovoljno motivisani da im pomognu.

Ja sam sebi ponavljao da sam učestvovao onoliko koliko sam mislio da je to potrebno. 

Ni približno dovoljno. 

A onda sam shvatio. Shvatio sam da svoje dečake ne mogu da spasim tako što ću da ćutim i čekam.

Ako danas nisam spreman da podmetnem svoju glavu, za nekoliko godina te iste pesnice sačekaće njih i decu mojih prijatelja.

Ako nisam spreman da završim u zatvoru, jednog dana tamo bi mogla da završe naša deca.

Odgovorio sam sebi šta će meni to u životu.

Da li su moji motivi ti da živimo u zemlji koja poštuje dostojanstvo čoveka, pravo na dobar život, različitosti, ljubav prema svom narodu bez mržnje prema drugima i društvu u kojem se više nikada neće slaviti nasilje, kriminal i ponižavanje ljudi? Da, ali moj jedini motiv je mnogo sebičniji od onoga što bih i sam želeo da mislim.

Ja ne želim da naša deca jednog dana opet prolaze kroz sve ovo. Ne želim da ih policajci šutiraju dok leže na ulici. Da im mafijaši razbijaju telefone dok ih šamaraju samo zato što se bore za normalno društvo.

Ne želim ni da jednog dana živim hiljadama kilometara daleko od njih, da ova zemlja bude mesto iz kojeg će morati da pobegnu da bi bili srećni.

Zato na trenutak sklonite pogled sa ekrana i pogledajte u svoju decu.

Da li ste ih učili šta je dobro, a šta pogrešno? Šta je pravda, a šta nepravda? Šta znači empatija?

Ako jeste – a verujem da jeste – ne postoji balon koji će moći da ih zaštiti od zla koje će pokušati da ih pokori.

Da li ih za deset ili petnaest godina vidite u borbi za normalno društvo protiv takvog protivnika?

Ja svoju decu vidim. I to me prestravljuje više od bilo kakvih trenutnih batina, hapšenja ili pretnji.

Zato ću jedanaest dana od danas, 23. maja, biti ponovo na Slaviji. Ovog puta bez ikakvih očekivanja i ideje šta tačno treba da se desi.

Dovoljno je da budemo po jedna tačka među stotinu hiljada dobrih ljudi koji su odlučili da ovu generaciju ne ostave samu. Zbog nje same i zbog svih narednih.

Biću tu i u svemu što sledi, na svakom koraku, kada god nas pozovu. Ne vidim da imamo luksuz na drugačiji izbor.

A ako se vi i dalje pitate šta će nam sve to u životu – pronađite svoj motiv da budete tu.
Da pomognete koliko možete i gde god možete.

Motiva, barem, ima dovoljno.

Ako vam slučajno zafale, pogledajte opet u svoju decu. 

Potrudite se da ih sačuvate od straha i nasilja. Učinite ih ponosnim.