Nadajmo se svi da situacija nije trajna i da će korona proći. Samim tim će, najverovatnije, da se obnovi i stablizuje i tržište nafte, ali jedan mali i za nas nevidljivi virus je dovoljan da obesmisli sve uništene živote i nevine žrtve koje su pale ili padaju zbog kapi “crnog zlata”.
Na magistralnom putu od Kumanova prema Krivoj palanci i granici sa Bugarskom, na samo nekoliko kilometara od grada najugroženijeg korona virusom u Makedoniji, putnik namernik susreće se sa zanimljivim zdanjem. Sa desne strane puta, iznad ogoljenog brežuljka, dominira kamena kula, nalik onima na dubrovačkim zidinama. Mnogi i ne znaju da je ta građevina, prelepih i skladnih oblina, malo strahopoštujućeg izgleda, zapravo, spomenik palim borcima na Zebrnjaku.
Moj je subjektivni osećaj da, kad god bih izgovorio: „Željko Veljković, Južne vesti, Kakva je situacija u Nišu i okolini i koliko…“ govornici na konferenciji počnu da dremaju i čuju kako izgovaram: „Željko Silabanda, Bulavajo Njuz, Kakva je situacija u Harareu i okolini…“ A onda shvate „a to je onaj mali negde s juga, kazaćemo mu da je sve u redu.“ I kažu. Niš ili Zimbabve, delovalo je najčešće kao da im je ravno sve do Kosova i još dalje.
Ovo je čista „Darvinova priča” – treba (pre)živeti! Neka od onih mudrih glava, koje čitamo samo kada nas muka natera (a neki ni tada!), a do tada gledamo Mesija i Ronalda (i punimo im džepove), rekla je da su strah i krivica ontičke kategorije. I zaista, zdravorazumski gledano, sudeći bar po njegovoj učestalosti, strah to i jeste. Čega se sve ljudi plaše, teško je napraviti listu.
Kolika je krivica direktora za katastrofu u Domu za stare u Nišu utvrdiće istraga, ali to je jedan veliki nauk za sva buduća kadroviranja. Upozorenje da članska karta ne može da bude jedino merilo, jer onda ne dobijamo direktore, već partijske poslušnike. Partijske vojnike i karijeriste. Čast izuzecima.
Naravno, kao što će ova grozna korona proći opaka će istina doći. Tada će ispred nas biti postavljeno ogledalo u kome ćemo morati svi da se pogledamo i da se zapitamo šta smo i sami učinili da nam se naša ružna bolest ne ponovi?
Konferencije za novinare u Vladi Srbije biće ubuduće bez novinara, saopšteno je iz Vlade. Tom tiranstvu slobodnih novinara prema bezgrešnoj vlasti moralo se stati nogom za vrat. Bilo je više pokušaja.
Svesno ili ne, premijerka je nacrtala metu svakom novinaru koji na redovnim i neredovnim konferencijama za medije u toku vanrednog stanja postavi pitanje koje se ne sviđa vrhu vlasti i koje ima kritički ton prema onome što rade. Koliko je takva retorika opasna vidi se najčešće na društvenim mrežama gde postoji čitav korpus ljudi, neki su botovi, a neki su stvarni, koji veruju u te “izdajničke” priče i koji novinarima upućuju najgore uvrede, a neretko i pretnje. Šta ćemo ako se to nasilje prelije na ulicu? Ko će da odgovara za krvave novinarske glave?
Poslednjeg dana marta, konferencija za medije trajala je kraće nego što traje put od ulaska u Palatu Srbija, do sale u kojoj se konferencije održavaju. Trajala je kraće nego što je bilo potrebno da pročitate ovaj tekst od naslova do ovde. Trajala je od „Dragi građani, braćo i sestre“ do „Hvala vam puno“. Trajala je 1 minut i 42 sekunde, slovima: jedan minut i četrdeseddve sekunde. Oni koji su došli da, u ime javnosti, nešto pitaju, to nisu mogli da urade.
Gospode, mlogo si se ogrešija s’s nas Srbi. Ono istin je Gospode, sami smo si iskali da bidnemo nebeski narod, sami smo si iskali carstvo nebesko, al’ ti ga pretera Gospode, što je mlogo mlogo je, dokle će ne turaš vo iskušenije?
Baš kao što su dobrodošli kineski lekari, dobrodošli su i evropski, a posebno su dobrodošli naši ljudi iz inostranstva. Jer samo ovde imaju prioritet u lečenju. Jer su državljani Srbije. Oni koji ne poštuju propisane mere izolacije trebalo bi da odgovaraju po zakonima ove zemlje.
Čim su prešli granicu Nemačke i Češke u autobus su ušli Česi sa zaštitnim odelima i počeli da ispituju putnike termo lampama, koje detektuju povišenu telesnu temperaturu. Samo Nišlija D.S. i momak iz Subotice imaju povišenu. Pod pratnjom, njih dvojicu izvode iz autobusa, smeštaju u vozilo saniteta i voze. “ U jednom momentu momak me pita šta mislim, gde nas voze. Ja mu kažem u šumu, da nas streljaju i spale“, kaže ovaj Nišlija koga ni u tim trenucima puta od 6 dana nije napuštao smisao za humor.
Ovih dana, pritisnuti mukom i pod pretnjom korone, opet smo ljudi. Zato sada imamo jedan zadatak – da ne budemo ljudi samo u doba korone.
Kunem vi se pred ikonu od moju slavu, sv. Jovana Krstitelja, da od s’g pa na tam, ič od politiku neću pisujem. Neću bre da č’čkam mečku i močam uz vetar, ću si ćutim. Znajem si ja ubavo da toj neje l’ka rabota. Ako ti iskaš da batanjuješ politiku, politika neće bataljuje teb. Politika ti je k’ko ovaj korona virus, k’d se s’s njega zaraziš, ne pomagaju ni apčiki ni Džudžulejkino bajanje. Toj se leči salte u apsu ili na Bubanj.
Put nosačima kutija i stranačkim funkcionerima osvetljen je bakljama. Baš kao što su baklje nekada pokazivale put županu Stefanu Nemanji i caru Fridrihu Barbarosi kada su se pre nekoliko vekova sreli u niškom hramu Svetog Pantelejmona. Međutim, razlika je u tome što sada imamo ulicu, asfalt i osvetljenje, pa baklje više nisu potreba, nego navijački rekvizit koji je čak zabranjen i na stadionima.
Distopija je zamišljeni svet gde su dovedene do maksimuma loše strane današnje civilizacije, tvrdi Vikipedija. Naš sugrađanin, umetnik Davorin Dinić, u svojim radovima stvorio je fantastičnu predstavu post-apokaliptičnog Niša i ponudio jednu novu kovanicu – Nistopia. Nažalost, ona se pokazala kao podesnija za opisivanje stanja u kome se grad zaista nalazi, negoli u nekoj, zamišljenoj budućnosti.
Srbija se u vreme epidemije kuge u Nišu, u trećoj deceniji XIX veka branila tako što je između Niša i Aleksinca kopala šanac, sprečavajući da iz Niša kuga dođe u Srbiju.
Vode evidenciju ne o svakom glasu, nego o svakom glasaču, novinari se prisluškuju, a zaposleni u javnom sektoru ucenjuju – pa zar nije onda logično pitanje da li u svim ovim nezakonitostima i zlouptrebama uopšte ima slobode za običnog čoveka.
Čak šest puta su odbili da usvoje predlog opozicionih poslanika koji olakšava lečenje dece u inostranstvu. Kao i predlog da se porez od igara na sreću, gde 50% ide u budžet Srbije, od koga se inače samo 4% odvaja za lečenje bolesne dece, poveća na 25%.
Jedan moj prijatelj već gotovo deceniju ganja komunalce. U letnje doba, kada Park narodnih heroja postane Trg od mokraće, on zove svaki dan. Žali se kako je nedovoljno javnih toaleta i insistira da ga uhapse, jer će morati da nuždu obavi tu negde, pored Nišave.
CokaSrećna vam Nova godina studenti! Želim da i nama bude srećnija zahvaljujući vama. Hvala vam na istrajnosti.
“Nema dočeka dok se pravda ne dočeka”- studentskom tišinom na mostu Niš ušao u 2025.
Čitalac
